KOŠMAR - TEMPERATURA NA PUTOVANJU

Predviđeno vreme čitanja: 8 minuta

Bliži se dan našeg dugo planiranog putovanja u Barselonu. Brojke zaraženih omikron sojem rastu u toj regiji iz dana u dan. Saznajemo da se na aerodromu svakome ko ulazi u Španiju iz Srbije radi antigenski test na korona virus.

Imamo dete od skoro dve godine koje prvi put putuje avionom.

Pasoš smo mu izvadili kada je napunio dva meseca, ali smo zbog pandemije i težeg oblika virusa koji nas je zadesio u martu 2020. odložili sva putovanja. Sve do Barselone.

Osećate li i vi anksioznost pred neko putovanje, Naročito SADA zbog pandemije?

Ovo putovanje planiramo od avgusta. Stidljivo mu se radujemo, spolja, dok u sebi gorimo od želje da idemo. Željni smo odmora, novih ulica, mirisa, ukusa, novih poznanstava. Mora zimi. Sunca do kasnih popodnevnih časova.Toplote.

Međutim, mene steže anksioznost. Ne mogu tek tako da je oteram. Predomišljam se. Čitam vesti. Konsultujem prijatelje. Krenuti na put ili ne pitanje je sad.

Suprug je nekoliko dana pre puta u Barselonu otišao na poslovni put u Hrvatsku. Autobus mu stiže tek nekoliko sati pre našeg leta. To znači da sam ja obavila kompletno pakovanje. Već iscrpljena od spiskova šta poneti za sebe i bebu, morala sam da donesem još jednu, poslednju odluku.

Iako umorna i u panici, dosetih se da bi bilo mudro da uradimo kućni antigenski test. Ako smo pozitivni, a bez simptoma, ostajemo kod kuće, a ako smo negativni, idemo.

Na vrhuncu svojih strahova, dok su se misli rojile jedna za drugom i predviđale sva moguća najcrnja scenarija, rekla sam sebi: ,,Okej, tri godine nisi putovala, ovo je samo reakcija na izlazak iz zone komfora. Imaš izbor. Ili ćeš da kreneš, makar i na silu, i da veruješ u sebe da ćeš se snaći, ma koja nevolja da te zadesi, ili ćeš da ostaneš i više ne putuješ jer ćeš uvek pronaći razlog za strah“.

Dopustite avanturističkom duhu da pobedi

Prvi put sa detetom u avionu

Tako je i bilo. Donela sam odluku. Želim da svoj avanturistički duh i ljubav prema putovanju prenesem i na svog sina. I razumela sam da se strah javio jer sam sada majka i više nisam odgovorna samo za sebe, već i za svoje dete. Nisam putovala tokom trudnoće jer sam morala da je održavam i da mirujem, a četrdeset dana nakon rođenja mog sina krenula je pandemija koja do danas traje. No, uradili smo šta je do nas, spakovani smo i spremni za put.

Hvala bogu testovi su bili negativni, a put nas je čekao.

Onog momenta kada smo seli u taksi, strahovi su počeli da popuštaju. Gledala sam ozareno lice svog deteta koje je sa radošću upijalo ovo za njega sasvim novo iskustvo.

Ukrcavanje, kao i let prošli su besprekorno. Sve formalnosti moj sin je podneo bez nervoze, a kasnije je prespavao veći deo leta. Bio je radoznao i uživao je u čitavom procesu. Testovi na aerodromu u Barseloni takođe su bili negativni. Bili smo slobodni da uživamo čitavih jedanaest dana u ovom divnom gradu.

Prva roditeljska greška na putovanjima

Već tog istog dana, iako umorni od puta, bacili smo se na istraživanje okoline, mora, najbližih restorana i parkova. Krenuli smo u planirane pešačke ture. U proseku smo prelazili 15.000 koraka na dan. Mom sinu je i dalje sve bilo zanimljivo i zabavno. Vreme je bilo sunčano, toplo, prelepih 20 stepeni, i trčao je koliko su ga noge nosile. Isto smo ponovili i sutradan. Čitav dan na nogama. Spavanje u kolicima. Sunce, more, uživanje. Već te večeri bio je doček Nove 2022. godine, i meni se činilo da se premorio, ali nisam tome pridavala veliki značaj.

Obilazak grada Barselona

Sutra ujutru – temperatura. Oko 38. Tokom dana se držala isto, međutim kako se veče približavalo, rasla je ka 39. Paracetamol je prvi put spustio temperaturu, pa ipak, drugi put nije delovao. Pribegli smo starom dobrom metodu tuširanja mlakom vodom. Uspelo je, ali se temperatura vraćala.

To je bilo naše prvo takvo roditeljsko iskustvo. I baš prvog januara. I baš na 2000km od kuće dok bukti pandemija. U suštini – ostvarivali su se svi moji najgori košmari.

Šta kad Košmari postanu stvarnost

I, šta sad? Uradila sam upravo ono što sam sebi obećala noć uoči puta. Krenulo je snalaženje u datoj situaciji.

Imamo prijatelje u Barseloni. Pitali smo ih za preporuku dežurnog doktora jer smo doneli odluku da je najbolje da ga odvedemo na pregled, pošto nemamo iskustvo sa tim kako reaguje na visoku temperaturu. Ibuprofen smo čuvali za noć.

Na put smo krenuli osigurani Wiener osiguranjem. Međutim, u tom momentu se nismo baš najbolje snašli, i zaboravili smo da ih nazovemo i od njih dobijemo preporuku kog lekara ili ustanovu posetiti, već smo se uputili u jednu bolnicu po savetu moje dobre prijateljice.

Dobili smo divan tretman. Odličan i temeljan pregled. Nisu sumnjali na koronu, već na virus koji deca dobijaju kada promene klimatske uslove, što bismo možda i znali da imamo više iskustva, ali jedno je kada čovek sluša kako su skoro sva deca bolesna tokom putovanja, a drugo je kada se to zaista i desi baš vašem detetu. Mišljenje doktora bilo je jasno. Reč je o virusu koji će proći u narednih 48 sati, a ako simptomi ne prođu, da se u tom slučaju javimo ponovo.

Čekala nas je duga noć. Noć bez sna u kojoj smo na svaka četiri sata detetu davali lekove za obaranje temperature ne bismo li stvar držali pod kontrolom.

Kada nas je prošlo prvo uzbuđenje i kada smo se malo smirili nakon pregleda lekara, setili smo se da detaljno pročitamo polisu putnog osiguranja.

U ovakvim slučajevima, najbolje je odmah pozvati kompaniju sa kojom ste potpisali ugovor o osiguranju i oni će vas dalje uputiti u njihovu partnersku bolnicu i snositi sve troškove pregleda i analiza (ukoliko su izdaci preko 100 evra, a ako su do 100 evra, plaćate vi, a oni vam kasnije refundiraju). U našem slučaju, mi smo sami snosili trošak, i to nimalo jeftin – 330 eura, a osiguranje nam je refundiralo taj trošak po povratku. Pozvali smo ih čim smo stigli kući i dobili potvrdu da će sve biti u redu. Odlučili smo da ako nam ponovo bude trebala lekarska pomoć, prvo pozovemo pomenutu kompaniju za osiguranje.

I zaista je naš sin imao temperaturu sledećih 48 sati, a onda je trećeg dana temperatura otišla kao rukom odnesena.

Prva temperatura na putovanju i kako je prebroditi

Nije nam bilo svejedno. Nismo bili u svojoj zemlji. Prvi put smo to doživeli. Bio je praznik. Bio je vikend. Ali, imali smo poverenje u lekare i u iskustva svih roditelja oko nas – da je sve što prolazimo normalno i da sačekamo taj vremenski period o kome su govorili, da ne radimo dodatne analize na svoju ruku, da ne paničimo.

Dete koje je vrlo ješno nije imalo potrebu za hranom i tečnošću. Jeo je svaki obrok i užinu, ali je to bio napor za celu porodicu.

„Hajde jedan zalogaj za baku. Hajde jedan za deku. Hajde jedan za tvog doktora. Eno ga doktor Juga dole na ćošku, vidi, maše ti, pita kako si, broji ti zalogaje!“ Pevanje, igranje, glupiranje, sve zarad par zalogaja.

Pa onda muka oko unosa tečnosti. Svaka mama nam je napisala da mora da pije vodu da bi izbacio virus. I onda u krug: „Hajde jedan gutljaj za baku, jedan za deku, jedan za doktora...“

Treće večeri, kada je temperatura zasigurno bila iza nas i kada smo se već malo opustili, a naš sin počeo da pokazuje prve znake gladi i žeđi, muž je video uvećan limfni čvor na detetovom vratu.

Odmah je kontaktirao našu drugaricu lekarku i ona mu je rekla da je najbolje da to neko pogleda. Smirivala nas je, uveravajući nas da je sigurno reakcija na virus (kasnije mi je moja mama rekla da sam ja takve reakcije redovno imala), ali ne isključujući mogućnost da može da bude i nešto drugo. Ono čuveno „ali“ koje ledi krv u žilama.

Ovaj put smo se obratili našoj kompaniji za osiguranje. Ujutru nam je stigao mejl u koju bolnicu da odemo. Pregled je već bio zakazan. Nismo dugo čekali, mada, iskreno, nismo ni prvi put. Kompanija je pokrila čitavu cenu pregleda i analiza (ovaj put je iznos bio još veći – 800 eura).

Sve je bilo u redu. Samo reakcija na virus. Dobili smo novu terapiju za naredna dva do tri dana, čisto prevencije radi. I od tog trenutka se dete vratilo u normalu. Bukvalno kao da se ništa nije desilo.

Strah nestaje kada se desi scenario iz NAJCRNJIH misli

Svi roditelji sa kojima smo bili u kontaktu tih dana rekli su nam da se njima desila identična stvar. Em što deca na aerodromu dolaze u kontakt sa novim virusima, em su iscrpljena nakon puta. A većina nas roditelja pravi istu grešku – krećemo u obilazak odmah po dolasku, kao bez glave, iz želje da puno toga vidimo i da ništa ne propustimo. A trebalo bi usporiti. Probaćemo sledeći put. Evo, obećavam.

Do kraja puta smo uživali. Šetali. Naš sin je prihvatio da se više vozi u kolicima nego da hoda i trči jer je „tako rekao njegov lekar“. Dobro, i tata ga je povremeno nosio u naručju. Brzo smo zaboravili epizodu sa temperaturom i lekarima, uživali smo u novom gradu, novim mirisima, ukusima i ljudima.

Park Guel Barselona

U trenutku kada se sve ovo dešavalo nisam osećala strah. Znala sam da će sve biti u redu. Potpuno suprotno od anksioznosti i panike koja me je obuzimala pre putovanja. U stvari, kada su se sve moje noćne more ostvarile i bile baš tu preda mnom – shvatila sam da umem da ih pobedim i da nisu tako strašne. Španija je uređena zemlja. Svuda ima lekara koji će nam pomoći. Imamo zdravstveno osiguranje. Sve je u redu.

Uostalom, ne bi mi ni u Beogradu bilo prijatno da prvi put u životu moje dete ima visoku temperaturu, ništa manje ili više nego u Barseloni.

Sve u svemu, donela sam najbolju moguću odluku i sve bih opet ponovila.

Dobro, obećala sam. Sledeći put ćemo malo smirenije pristupiti obilasku grada. Ali, ni to ne zameram sebi i svom mužu. Tri godine pauze su, ipak, tri godine pauze.

Budimo odgovorni

Dva negativna antigenska testa

Poslednje što ću napisati odluka je samo naše porodice i razumeću da se nekome učini previše.

U trenutku kada pandemija bukti sa svih strana, u svim zemljama, mi koji smo došli iz zemlje sa velikim brojem zaraženih u zemlju sa  takođe velikim brojem zaraženih, iako to nijedan zakon nije tražio od nas – ponovo smo uradili kućni antigenski test. Prosto, da budemo sigurni da virus nismo poneli sa sobom. Iako smo dobili negativan rezultat, doneli smo odluku da bake i deke ne viđamo sledećih nedelju dana. Možda je preterano, ali nam je srce na mestu. Ništa neće pobeći, a nakon sedam dana bićemo relaksiraniji.

Nadam se da će nekome ko pročita ovo moje iskustvo biti lakše kada se zadesi u istoj ili sličnoj situaciji.

I zapamtite: većina stvari je rešiva. Srećan put! Avantura je avantura, puni dušu i baterije, sa svim nedaćama koje mogu da se dese jer nedaće su deo života, a život je da se živi.

Bonus: tekst o tome koliko putovanja doprinose razvoju dece https://bit.ly/3nBN7xU

 

 

KOJA JE VEZA IZMEĐU MOBILNIH TELEFONA, RAZMIŠLJANJA I MANIPULACIJE?

  Stiglo je toplije vreme. Za mene je to znak da treba da obujem patike za trčanje.

 

  Trčeći poslednjih dana, nešto sam primetila što sam poželela da podelim sa vama. Naime, sve osobe pored kojih sam prolazila - pričale su preko mobilnih telefona. Bilo da neko šeta dete, pa čujem kako razgovara sa bakom; bilo da neko šeta kuče; ili se vraća iz prodavnice, sa nekoliko kesa u jednoj ruci, druga je u 90% slučajeva rezervisana za mobilni telefon.

  Shvatila sam da smo postali robovi te sprave. Ne postoji vreme koje odvajamo za sebe i svoje misli. Ono vreme kada RAZMIŠLJAMO. Jer, ako smo stalno nečim okupirani: poslom, porodicom, razgovorima preko telefona, kada stižemo da razmišljamo, da oslušnemo sebe? Retko, ili ako smem da kažem - nikada. 

  Čovekom koji ne razmišlja, može lako da se MANIPULIŠE. On nema svoje stavove, već kao sunđer upija tuđe. U vremenu u kome živimo, kada se novinarstvo dovodi u pitanje, i ne znamo da li je tekst stav novinara ili pr neke kompanije, političke partije ili ličnosti, mi u velikoj meri dobijamo servirane informacije. I ako nemamo vremena da o njima razmislimo, da ih uporedimo sa ostalim vestima, procesuiramo, dešava se da sve uzimamo zdravo za gotovo. Na „prvu loptu“. 

  O nerazumevanju sebe i svojih osećanja da ne govorim. Ljudi su sve agresivniji, nervozniji, a čini mi se da ne zastaju da razmisle što je to tako. Da promene ono što im smeta.

  Pitam se dokle će nas to sve dovesti?

  Ovu fotografiju sam pozajmila od drugarice, ona je uhvatila predivni trenutak u Sijeni prošle godine. Citiram šta je napisala kao opis: “Pitali smo - šta oni ovde rade, na sred trga? - Usledio je odgovor -SEDE I RAZMIŠLJAJU! -“...

 

SREĆNA NOVA 2014.!

Dragi svi: prijatelji, kolege, čitaoci; SREĆNA VAM NOVA 2014. GODINA!

  Želim vam da budete – nesavršeni! Da prigrlite svoje mane, da ih prihvatite i naterate druge da ih prihvate, da skinete sve maske. Želim vam da sledeću godinu iskoristite do maksimuma, uživajući u svakom danu. Jer, život je izuzetno kratak.

  Jurcanje ka savršenstvu dovelo nas je do udaljavanja. Do razočarenja. Jer, život nije savršen. Ali je lep! Ni priroda nije savršena. Ali je lepa! Trčanjem ka idealnom došli smo do toga da smo pokvarili ono što je lepo, što je prirodno. Sada jedemo povrće idealnog oblika, ali ono više nije ukusno. Niti zdravo. Žene izgledaju lepše nego pre, sa remontiranim usnama, licem, grudima, pozadinama... A šta je sa njihovim srcem?

  Zato, dragi moji, budite to što jeste, volite sebe i sve oko sebe,  jer nas je priroda baš takve napravila, i nema razloga da poželimo da budemo drugačiji! Želim vam takođe da se posvetite što više svojoj duhovnosti, da izdvojite vreme za čitanje knjiga, za druženje i slušanje dragih ljudi.

  I svaki dan recite ljudima oko sebe koliko vam znače!

Sve najbolje!! :)