SREĆNA NOVA 2014.!

Dragi svi: prijatelji, kolege, čitaoci; SREĆNA VAM NOVA 2014. GODINA!

  Želim vam da budete – nesavršeni! Da prigrlite svoje mane, da ih prihvatite i naterate druge da ih prihvate, da skinete sve maske. Želim vam da sledeću godinu iskoristite do maksimuma, uživajući u svakom danu. Jer, život je izuzetno kratak.

  Jurcanje ka savršenstvu dovelo nas je do udaljavanja. Do razočarenja. Jer, život nije savršen. Ali je lep! Ni priroda nije savršena. Ali je lepa! Trčanjem ka idealnom došli smo do toga da smo pokvarili ono što je lepo, što je prirodno. Sada jedemo povrće idealnog oblika, ali ono više nije ukusno. Niti zdravo. Žene izgledaju lepše nego pre, sa remontiranim usnama, licem, grudima, pozadinama... A šta je sa njihovim srcem?

  Zato, dragi moji, budite to što jeste, volite sebe i sve oko sebe,  jer nas je priroda baš takve napravila, i nema razloga da poželimo da budemo drugačiji! Želim vam takođe da se posvetite što više svojoj duhovnosti, da izdvojite vreme za čitanje knjiga, za druženje i slušanje dragih ljudi.

  I svaki dan recite ljudima oko sebe koliko vam znače!

Sve najbolje!! :)

KAŽI VEĆ JEDNOM TO SUDBONOSNO NE!

  Stare narodne poslovice zapravo su osmišljene u današnjem duhu: kaži ono što hoćeš u 140 karaktera, neka to obuhvati suštinu i neka gađa u centar mete. Evo jedne: “Moramo jedino umreti, i roditi se goli“! 38 karaktera!

  Svi to stalno zaboravljamo. I jurimo: sami sebe, svoje rokove, podsetnike, alarme, zaduženja; precrtavamo: spiskove, liste obaveza; uzvraćamo: pozive, poruke, mailove, lajkove, tvitove, frend rikvestove; i na kraju dana – šta nam ostaje? I dalje onaj dobro poznati osećaj brige da smo nešto zaboravili. 

  Nije li ovo noćna mora 21. veka u koju svi upadamo i nikako da se iz nje probudimo?

JESENI, DOBRO NAM DOŠLA!

  Ako bi se igrali slobodnih asocijacija, na reč jesen, većina ljudi bi odgovorila: siva. Ili: depresija. Ili već nešto slično tome...

  Za mene jesen ne predstavlja bilo šta negativno. Naprotiv. Jesen nas tera, mimo naše volje, da ostanemo sami sa sobom. Da se umirimo. Da provedemo vreme nasamo sa svojim mislima. Da li me to plaši? Uvek! Ali, naučila sam da nakon razgovora sa samom sobom, uvek izlazim kao pobednik. 

  Usamljenost i samoća nisu isto. Samoća nas tera da čujemo svoj glas. Svoj unutrašnji glas. Onu devojčicu u nama, koja uvek zna šta je najbolje za nas, ali je pri gužvi i galami koja nas ukružuje, retko čujemo. I katkad se dogodi da zaboravimo na nju. 

  Zato u jesen, kada nebom više ne šara sunce, kada krošnje ne mame naše poglede jarko zelenim bojama, kada mirisi ne golicaju naše noseve, ostajemo ogoljeni. Ogoljeni pred sobom.

  Prihvatite taj izazov ovog sivog godišnjeg doba. Jeste zastrašujuća ta tišina, koju kadkad prekine zvuk kišnih kapi koje se odbijaju o okvir prozora. Primirite se. Slušajte. Kada strah nestane, videćete sebe. Čućete sebe. 

 Iz tog mira nastaju najlepše ideje. Najčvršće odluke. Najtrezvenije misli.

 Jeseni, dobro nam došla!!

ZAŠTO SAM POČELA DA PIŠEM BLOG?

   Sredinom maja, slavila sam prvi rođendan bloga. Kada se osvrnem, mogu samo da vam kažem da sam jako zadovoljna, i srećna, što sam se pokrenula u blogosferi.

  Prvi razlog zbog kog sam otvorila ovaj blog, bio je promocija knjige „Foliranja“ https://www.facebook.com/Foliranja?fref=ts Par meseci pre nego što je knjiga ugledala svetlost dana, a kada je bilo već izvesno da će izaći iz štampe, pomislila sam da je ovo odličan način za promociju. I mislim da nisam pogrešila. Preko društvenih mreža, imam šansu da delim sa ljudima moja razmišljanja, kroz tekstove o svakodnevnim stvarima, svi vi imate priliku da vidite moj stil pisanja, kao i ponešto o romanu, i da se možda odlučite, da baš njega, u moru ponuda, pronađete, izdvojite vreme i pročitate. 

PROTEST UMETNIKA I KULTURNIH RADNIKA 2013.

  Devedesete su sjajan izgovor svakom političaru na ovim prostorima. „Vidite da je sada bolje nego devedesetih“, često imamo priliku da čujemo. U svim segmentima je to sjajan paravan. Tako je i u kulturi.

  Tih famoznih devedesetih, imali smo u Beogradu sjajnu kulturnu ponudu. Pre svega mislim na pozorišne predstave. Odlazak u pozorište bio je ventil za sve, od glumaca, do publike. Glumci su tada, kao i većina građana, živeli od par maraka koje je neko nazivao platom, koja se do prve pijace pretvarala u kilo voća. Ali, glumci su vredno radili. Na daskama koje život znače prikazivali su probleme društva, kritikovali, pokazivali kako bi trebalo da bude. Držeći i sebe, i nas, u životu. Istih tih devedesetih, bilo mi je normalno da ne kupim kartu za pozorište, jer niko tada nije imao para, i bilo mi je potpuno u redu da sačekam da svi uđu, a da onda mi koji nemamo karte budemo pozvani unutra. Mađutim, danas mi to nije u redu. Kao što mi nije u redu da su umetnici danas na niskim granama preživljavanja, kao devedesetih...

ZAŠTO STE (SMO) SVI ĆUTALI?

   Inspirisana tekstom sa jednog sajta, koji je napisala mama jednog osmaka, i u kome govori da su rešenja i za srpski i za matematiku bila dostupna na pijacama, pored martketa, u blizini škola i crkava, ne mogu da se ne zapitam: a zašto su svi ćutali?

  Da li smo mi toliko ogrezli u korupciju, da smo postali toliko neosetljivi, i da li nam se prag tolerancije spustio tako nisko, da gazimo sva moralna načela, i to, pred našom decom?

  Kako to da nijedan roditelj o svemu ovome nije obavestio medije? Kako niko nije napisao facebook status: e ljudi, vidite, evo testova koji će biti za koji dan, hajde to da prijavimo, hajde to da zaustavimo? 

HOĆE LI ONI U PENZIJU? IKADA?

  Ko o čemu, opet ja o bus plusu, ili kako sam na twitteru pročitala „bus minusu“.

  Danas, u jednim dnevnim novinama, on line verzija, čitam dva, na prvi pogled, nepovezana naslova. Jedan je o tome da se od 15. jula uvode kontrolori u svako vozilo, i da će napraviti konkurs za 700 novih radnih mesta (što je jedino pohvalno u ovoj priči). Drugi naslov je da su danas bile velike gužve u gradskom prevozu, jer je krenuo letnji red vožnje, i umesto hiljadu trista i nešto, na ulice je izašlo oko devetsto vozila, i toliko će ih biti celo leto. Je l' se i vama čini da ovde nešto nije u redu?