POTUĆI SE ILI DOSTOJANSTVENO POKAZATI LIČNU KARTU?

 Prodala sam auto!

  Ne, neću da vam kukam na tu temu, samo moram da vam objasnim odakle ja u autobusu gsp-a. Eto, rešila sam i to da probam! Imam bus plus kartu, ne mogu da je prodam i sipam za tu lovu gorivo, pa što da se malo ne provozam? Kažu – ima i klimatizovanih buseva! Za svaki slučaj sam kupila lepezu...

  Vraćala sam se pre neki vikend sa Kalemegdana. Prvo prevozno sredstvo u koje sam ušla bio je tramvaj br.2 u kome je RADILO GREJANJE. Da, da, na 30 stepeni. Vreo vazduh, svi stojimo jedva dodirujući usijane držače, a stolicama niko nije smeo da priđe - peče! Srećom pa sam išla kratko. Na Železničkoj sam presela na tramvaj br.12, koji je bio u boljem stanju. Nije bilo klime, ali ni grejanja, plus je napravljena blaga promaja. I na kraju, kao jagoda na šlagu torte, 23ka i to ova nova, klimatizovana. E tu sam lepezu odložila u tašnu i sela. Kao dama.

  Stanica u Požeškoj, preko puta City halla. Sedim, nemam lepezu, klima radi, smeškam se gospođi preko puta mene, opuštam se i razmišljam kako sam napravila dobar potez što sam rešila da se vozim busom. Vadim slušalice i mobilni iz tašne, puštam muziku, kad ono: svi pogledi okreću se ka ulici, oči razrogačene, svi vidno šokirani, rukom dodiruju grudi uz zvuk „tup“. Sa zadnjeg dela autobusa čuju se pubertetski uzvici: „To majistore!“. Šta ću, pogledam i ja. Bolje da nisam...

   

  Dva odrasla muškarca jedan drugog šutiraju, naizmenično, a rukama zauzimaju pozu Rokija koji brani šampionsku titulu. Pogledam malo bolje – jedan od njih je u odelu Gsp-a, kontrolor. Zbog nečega je 23ka stajala nešto duže nego što je običaj (možda je bilo crveno svetlo na semaforu), pa sam dovoljno dugo mogla da gledam uličnu tuču. 

  Tuga. To je prvo osećanje koje sam osetila. Bilo mi je žao obojice.

  Kontrolor radi svoj posao. Ulazi u prevozno sredstvo i putnicima traži validne karte. Ko nema kartu, izvodi ga napolje i piše mu kaznu. Pre toga mu traži ličnu kartu, da bi upisao sve podatke.  Ljudi, mora od nečega da se živi, da se plate računi! 

  Sa druge strane ovaj tip u civilu nije imao kartu, a vozio se gsp-om. Ko zna u koji minus na trećoj kreditnoj kartici bi ušao ako bi platio tu kaznu. Možda zaista nema tih 1100 dinara koliko je mesečna karta za nezaposlene. Ne mora da znači ni da je nezaposlen, možda samo nije prijavljen, možda mu kasni plata. Ko će ga znati. Meni je bilo žao dvoje odraslih ljudi, koji su toliko nisko pali, da se biju na prepunoj stanici zbog jedne neplaćene karte. Na licu tipa u civilu videla sam strah, bes, želju da se spase te uplatnice po cenu života. 

  I šta sada? Šta da rade ti ljudi koji nemaju da plate kartu? Da li bi sudija njih oslobodio kazne ako bi dokazali da nemaju za osnovne životne potrebe? Sa druge strane, možda cena mesečne karte ni ne može da bude jeftnija, a možda bi i tako jeftinija tipu u civilu bila skupa. 

  Samo, razmišljam sve do danas, da li je moguće da nije bilo načina da to verbalno reše. Verujem da postoji kodekst kod kontrolora da procene ko zaista nema za kartu i da ga puste. Da li je tip u civilu toliko besan da je samo tražio žrtvu da se na njoj istrese. Ako je tako, kako da sačuvamo ljude da ih niko ne bije na radnom mestu. Ili je pak obrnuto? 

  Pitanje je jasno: karta, lična karta ili tuča?  Pećina ili 21. vek?

  Moj odgovor na ova pitanja je jasan: svako ko je besan, spreman na tuču, pun agresije i viška energije, nedovoljno vaspitan da komunikacijom reši konflikt, idealan je za rad na njivi. Deset sati dnevno šljakanja, pa da vidim da li bi od umora imao snage za tuču... 

  Rekla sam da mi je prvo osećanje bila tuga? E pa – više nije!