ŠTA LI JE TO: ZDRAV IZLAZAK (CLUBBING)?

  Ja bih volela da češće izlazim. Ali ne mogu! Sutra ne funkcionišem! Na žalost nemam toliko slobodnih dana koje mogu da provedem ceo dan u krevetu. A čak i da imam, to ne bih želela!

  Jaoj kada moja ekipa pročita ovaj tekst, gotova sam, zezaće me stalno! Reći će da sam „prava baba“ i na papiru. Ali šta da radim kada se tako osećam!

  Kada sam prvi put bila u Londonu, dva meseca, učila sam jezik u jednoj školi. Svaki dan sam imala časove po četiri sata. Ti časovi bi mogli da budu tema za poseban post - kako se ZAPRAVO UČI strani jezik, a da to ne uključuje bubanje nepravilnih glagola unedogled! Ali o tome drugi put, obećavam. 

  U Londonu sam već prvi dan upoznala sjajnu ekipu. Svi smo došli sa različitih krajeva sveta, sa istim ciljem. Ta druženja su bila vrlo posebna. Za samo par dana čovek može da se jako zbliži sa nekim u takvim okolnostima. Nema porodice, prijatelja iz domovine, šta ćeš - kud ćeš, situacija te natera da sa novim ljudima podeliš neke intimne detalje ili brige iz života. I tako nastaju duboka i divna prijateljstva, neka i za ceo život! Ali, ni to nije tema! I o tome neki drugi put! :)

  Sećam se dobro početka boravka. Dogovarala sam se za prvi izlazak sa drugaricama iz Poljske i Bolivije, njih dve su bile duže u Londonu i znale su par dobrih klubova u centru gde se pušta salsa. Plan je bio da se nađemo u 18:00h na jednom od glavnih trgova. Krenula sam metroom i pri izlasku u centru doživela pravi šok: oko mene su svi bili doterani, devojke u svečanim haljinama, u cipelama na štiklu, momci u elegantnim pantalonama i košuljama. 

  Moja zamisao je bila da se nađemo na kafi, da se ispričamo, pa tek oko 23:00h da se uputimo u prvi klub. Tako sam barem ja navikla. Ali ne! Već u sedam sati ušle smo u prepunu diskoteku, gde su svi oko nas đuskali, već uveliko oznojani i zajapureni. Kasnije smo prešle u drugi klub, pa na kraju i u treći, gde se umesto salse puštao haus. Kako se približavalo jedanaest sati klub se praznio. Tada su mi drugarice objasnile da se u Londonu izlazi od šest, i završava izlazak do ponoći. Iza toga rade samo kockarnice i javne kuće. 

  To je bilo to! Otkrila sam nov način življenja! Čudila sam se i coktala, i negodovala sam to da treba da izađem komplet sređena, sa jakom šminkom, a da je napolju još uvek dan. Čudila sam se prvih par vikenda a onda sam se jednostavno - navikla! Shvatila sam benefit takve postavke stvari: ujutru sam ustajala odmorna, nakon zdravog sna, imala sam ceo dan pred sobom, a iza sebe sate i sate kvalitetnog provoda i plesa. 

  Po povratku u Beograd do dana današnjeg ne mogu da se naviknem na naš sistem izlaženja. A još manje mogu da se naviknem na činjenicu da  to niko ne želi da menja!

  To zaista ubija generacije i generaije! Izlazilo se pre oko ponoći, danas je to IZA ponoći! Dolazi se u pet, šest, nekada i sedam, i? Kakav je osećaj ujutru? Ko može da bude produktivan, raspoložen, svež?

  Kada se izađe u ponoć i đuska do 4:00h, to su puna četiri sata plesa i zezanja, a kada se izađe u osam i ostane u klubu do ponoći, to je OPET četiri sata plesa! A tako se dobije normalan, kvalitetan san i normalan sutrašnji dan. 

  Možda će me neki „ishejtovati“ nakon ovog teksta, ali se ipak nadam da će većina staviti prst na čelo. Nije uopšte teško uvesti ovo kod nas, kao što nije teško ni navići se na takav režim izlazaka. Ako je u tom istom Londonu mogao da se sprovede zakon o zabrani pušenja na javnim mestima i da se NI U JEDNOM klubu ne puši, ako su „ludi Britanci“ disciplinovani po tom pitanju, a i mnogim drugim, mogli bi onda i mi! 

  Uostalom, roditelji moje generacije su izlazili popodne na matine igranke ili bioskop. I šta im fali? Ništa! Naprotiv. :)