NOVE OLIMPIJSKE MEDALJE STIGLE U NAŠU ZEMLJU! DRŽAVO, STIDI SE!

Ovo je zemlja u kojoj invalidi ne postoje. 

  Kako odem van zemlje, tako vidim ljude u kolicima, koji potpuno neometano žive svoje živote: rade, letuju, izlaze, zabavljaju se. I onda se zapitam, kako to da u Srbiji njih nema? 

Ne, ima ih. Ali su NEVIDLJIVI. 

  Nije ništa učinjeno da im se obezbedi normalan život. Nemamo gradski, niti prigradski prevoz sa vozilima adaptiranim za ljude u kolicima, da mogu sami da uđu u autobus. Naglasak na - sami! Pristup: školama, fakultetima, bolnicama, pozorištima, bioskopima, bankama, poštama i slično – nije prilagođen za normalno, samostalno, kretanje ljudi u kolicima. O banjama i spa centrima da ne govorim! Čast izuzetcima, naravno. Na žalost, ti izuzetci su u ozbiljnoj manjini.

  Vidim da su svi redom zgroženi i zapanjeni zbog toga što paraolimpijski nosioci medalja nisu dočekani u Beogradu kako dolikuje. Šta vas tu čudi? Kako se prema njima ova držva, i većina građana odnosi SVAKODNEVNO, tako se dogodilo i u ovom slučaju. Mene je sramota svaki dan, kada čujem kako se prema nekome ko je drugačiji od većine, ma po kom osnovu, neki ljudi ophode. A država posebno, jer ona daje primer, zar ne? 

  I nemoj da mi neko pomene pare! Kako je mogao da se organizuje predhodni doček za četiri medalje, da se priredi sve kako i treba za te sportiste, šta je sada bio problem? Previše je para potrošeno u Guči, na zabavljanju mase u želji da ne vide realnost?

  Mene je najviše dirnulo to što izgleda da ove sportiste ovo nije ni pogodilo. Da li su navikli na takvo ponašanje prema njima?

  A šta se dešava sa svima nama? Kako je moguće da ništa ne preduzimamo? Kako neki novinar ne pita mamlaza koji je za ovo zadužen (izvinjavam se na pogrdnom izrazu): „Alo, bre, kako tako nešto dozvoljavaš?“!

  Možda se svi u ovoj zemlji osećamo ugroženo, i toliko smo navikli na neku vrstu diskriminacije da nas više ništa ne čudi. A pitanje je i šta bi u ovoj situaciji neko od nas, kao običan građanin, mogao da uradi.

  Moj doprinos problemu je ovaj teskt. I mislim da je veoma važno da nastavimo da razgovaramo na ovu temu: na blogovima, na forumima, na društvenim mrežama. Ako dozvolimo da prođe tek tako, neprimećeno, onda smo se i sami stopili u masu koja diskriminiše...