NE, FLAŠA NEMA DNO!

  Najveća zabluda u vezi alkoholizama jeste misao: „Neće se to meni desiti“! A to je još opasnije kod dece alkoholičara, jer su ona vrlo često meta bolesti. Što zbog genetskog faktora, što upravo jer misle da neće ponoviti model. A promeniti model iz porodice je najteže, zar ne?

  Alkoholizam je najopakija bolest od svih bolesti zavisnosti. Zato što je često dobro prikrivena.

  A tu njenu opakost upravo čini misao da je bolest jako vidljiva, prepoznatljiva, da je alkoholičar onaj što se tetura ulicom, pijanac, propalica, koji usred bela dana nateže pivo iz flaše, ispred diskonta, uflekan i prljav. A zapravo, stvar nije uopšte tako jednostavna! Alkoholičar je možda baš vaš šef, u uglađenom odelu i sa kravatom koja ide uz fino ispeglanu košulju, naizgled normalan, ali sa kojim imate problem u komunikaciji, jer je tvrdoglav i prek, i često menja raspoloženja. Alkoholičar je možda vaš teča, koji vam se toliko našao u detinjstvu, a sada se posvađao sa celim svetom, i niko ne može da ga prepozna, ali eto, niko i ne zna šta mu je. Ili vaš najbolji drug, kome se pogled gubi u daljini, i ne sluša vas pažljivo ako nije popio dovoljno, i koji ni u jednom izlasku ne može da se provede bez oštrog pića.

  Da, alkoholizam ima više lica. I baš zbog tih predrasuda, našeg sopstvenog neznanja, i zabluda, često ih ne prepoznajemo...

  To je bolest. Stanje za koje niko, ama baš niko nije kriv. Ni ja, ni vi, a ni sam bolesnik. Nešto je do tog stanja dovelo, i bilo bi najbolje saznati šta, i pomoći zavisniku. Ali to je vrlo teško. Najviše zbog toga što je prvi i osnovni problem alkoholičara: poricanje. „Ne, to nisam ja, ne, ja nemam taj problem, znaš li koliko Pera pije, a tek Mika; ja umem da se kontrolišem, evo, vidi, mogu da ne pijem, znaš koliko večeri pijem samo čaj i kafu, i, da, Mika pije svako veče, ja samo vikendom...“

  Od pet osnovnih vrsta alkoholizma, „vikend alkoholizam“ je jedan od njih...

  Najveće pitanje je: kako se počinje? Koliko sam ja imala prilke da vidim, osetim, analiziram, a sve vam ovo pričam iz iskustva, najčešće se kreće u pubertetu! Zbog okoline, ostajanja u trendu, i zbog eksperimentisanja. Zbog neznanja o ozbiljnosti bolesti. Svi imaju isti stav, uostalom kao i kod svake zavisnosti: ja sam jači od toga. Jer porodica nedovoljno govori o tome, jer država tome jako malo pažnje posvećuje. Svesno ili nesvesno dolazi se na klizav teren. Činjenica je da 5 posto tih tinejdžera zagazi u alkoholizam, a ostali se izvuku. Ali, da li je malo 5 posto?

  I šta se dalje dešava? Ljudi u problemu, u bolesti, biraju i okružuju se drugim ljudima u istom problemu, ili onima koji su tolerantni na alkohol, što su upravo deca alkoholičara. U takvoj zajednici, pijenje postaje deo života, ništa čudno, i ne postoji niko ko bi uperio prstom, i na nešto posumnjao. Čak neretko umeju da se našale da su alkoholičari, čime sebe i druge ubeđuju da drže konce u rukama, da svaki munut mogu da izađu iz svega, ali to je samo privid. Takvo društvo ćete lako prepoznati, jer se njihova svaka anegdota zasniva na rečenici: „Jaoj, onda kada smo se napili...“

  Ljudi u alkoholizmu svoju bolest jako dugo i vešto mogu da sakriju od okruženja. Nekada se dešava da roditelji, ili supružnici obolelog, to shvate tek nakon nekoliko decenija. Prevashodno je to zbog običaja, verskih ili slavskih, u kojima je alkohol postao deo svih nas, ne samo u Srbiji, već u celom svetu. Takođe i uverenja: da mora da se nazdravi alkoholom ako se nešto bitno desi, ako se neki važan ugovor potpiše i slično. Što nas dovodi do mnogih preduzeća, koja sastanke vrše u kafanama gde se obilno pije. Uz takav ambijent, alkoholičar je poput kameleona.

  A kada okruženje shvati i prepozna bolest, a znamo već da oboleli kao prvu reakciju ima poricanje, i kada na to još dodamo patološki strah od psihijatra, jer svako ko ide kod psihijatra u Srbiji je nužno lud, porodica alkoholičara je u velikom problemu. Uz alkoholizam uvek ide i depresija. Onda možete da zamislite koja je to teška situacija... Izlaza ima, ali da bi se do njega došlo, treba jako mnogo energije, svih ljudi koji su bliski sa zavisnikom, primarna i sadašnja porodica, ama baš svi. A kada se i utroši tolika energija, vreme, godine, ni to nije garancija da će lečenje uspeti, jer za uspeh lečenja, na kraju, ipak treba odluka i jačina samog zavisnika.. 

  Ono o čemu takođe treba govoriti su i posledice odrastanja u porodici zavisnika, a te posledice su velike. Kada ste ko-zavisnik, a to je osoba koja je odrasla pored zavisnika, treba mnogo hrabrosti i snage da se iz svega toga izađe kao drugačiji čovek, sređen, i spreman za sopstvenu, novu i zdravu porodicu... A naročito je potrebno puno snage da se prevaziđe stid, i da se o svemu, konačno, progovori...

   

,,Ovaj tekst ulazi u izbor za najbolji blog tekst na konkursu RTB-a Flaša nema dno”   http://rtb.rs/konkursi/