Da li vam je poznat onaj osećaj kada završite
čitanje neke dobre knjige, spustite korice, i zagledate se u daljinu,
zamišljeni nad porukom koju knjiga nosi. Nakon toga, danima razmišljate: o svom
životu, društvu, svom braku, poslu, prijateljstvima. Knjiga vas postepeno menja, menja vaše stavove. Ili kada izađete sa sjajne pozorišne predstave i imate potrebu da
sednete negde, na kafu ili piće, pre odlaska kući, da u tišini razmislite o poruci.
E, meni se ovo sve ređe dešava, a baš volim taj osećaj...
Ja smatram da umetnost mora da podučava. Da mora da pomera granice, da provocira i time tera na razmišljanje. Da mora da se bavi zabranjenim temama. Da inspiriše, da ohrabruje. Da nameće teme za razmišljanje i da pokreće kako društvo, tako i pojedinca. A ono što mi se najčešće događa jeste da se u pozorištu sve češće osećam kao onaj mapetovac na balkonu, koji samo nešto gunđa. Zašto? Zato što je jeftin humor zauzeo glavno mesto u umetnosti. Hleba i igara, to je ono nam se najčeđće nudi.
Da se razumemo, ja protiv humora i dobre
komedije nemam ništa! Naprotiv! Znam koliko ju je teško napisati! Samo se setite
Nušića, i njegovih komada, koji se igraju i danas, nakon 100 godina, sa
izuzetno jakom porukom, koja ne zastareva. Ali, imam protiv isiljenog smejanja
na jeftine fore, koje već za pola godine, niko neće razumeti!
Sećam se dobro emisije Branka Kockice, u
kojoj deci objašnjava šta je umetnost. Gledali su, jasno se sećam, jednu sliku,
na kojoj devojčica jede bombone. Na njenom licu jasno se videlo da se prejela. Branko
je deci objasnio da tako dok posmatraju
umetnost, oni uče, i sada znaju kako će se osećati kada pojedu previše bombona, i da to ne treba da rade. Kapirate?
Vidite film, izložbu, predstavu, pročitate knjigu, i nakon konzumacije
umetnosti, morate da budete pod utiskom. Dugo vremena! I da onda menjate sebe i
svoj svet, na bolje. A ne da nakon par
dana ne znate ni koja je radnja bila.
Naravno,
tu si divni, svetli izuzetci, ja ću nabrojati samo par: knjige: Vanja Bulić „Oko
otoka“, Mirjana B. Mojsilović „Glad“; pa onda predstave: Zihaj Sokolović „Cabares
cabarei“, predstava koju nakon 10 godina igra kao da je pisana juče, i recimo „Velika
drama“ Siniše Kovačevića; zatim filmovi poput „Šišanja“, „Parade“ i „Klipa“
(što mislite da je zabran i da se diže prašina, ako ne zato što provocira na
razmišljanje, i pokazuje istinu sadašnjice). Vi budite slobodni da navedete koja knjiga, slika, predstava, film
ili neka druga umetnost vas je naterala na razmišljanje i učinila boljim ljudima.
Društvo
bez prave umetnosti je klizav teren. Manipulativan. Narodu, koji se bori sa
nemaštinom, juri dva posla da bi imao dovoljno za račune, poslednje je da misli
o vlasti, o dešavanjima u društvu, o budućnosti. Time treba da se bave umetnici.
A ja se pitam, da li se umetnici stvarno ne bave time, ili im nije dozvoljeno
da se bave time? I jedno i drugo je pogubno za nas. Imajte to u vidu...
No comments:
Post a Comment