Pa mogu dalje da nastavim naslov: čekam ljubav svog života, čekam nasledstvo, čekam veću platu da bih se oženio, čekam svoj stan da bih pravio decu, i tako u nedogled...
Da krenem redom. Posao se ne čeka, već se
traži. Ili u još boljem slučaju - stvara. Naravno da nije lako, naravno da
živimo u nestabilnoj državi, u nestabilno vreme, naravno da ne mogu svi da
pronađu posao u struci, ali rečenicu: „čekam posao“, nikada nisam razumela.
Mislim da je sto puta bolje da se radi bilo šta, nego da se ne radi ništa. I da
se čeka. A za neke je očigledno ispod časti da rade, pa im je lakše da do
tridesete žive sa roditeljima, i da dobijaju od istih džeparac. Primera za rad
je bezbroj, od fizikalisanja, preko podučavanja, do direktne prodaje bilo kojih
proizvoda, zavisi šta nam leži. Tu je naravno i prekvalifikacija, ukoliko
vidimo da naša struka ne prolazi, učenje stranih jezika, sa kojima uvek, i u
svako vreme, može da se radi, i najvažnije – zaradi.
Što se čekanja boljih vremena tiče, to mi je
još suludije. Zamislite, imamo jedan život, ovde i sada, i mi dozvoljavamo da
toliko spoljnih faktora utiče na njega? Čekamo bolja vremena? Šta, bolju vlast,
bolji standard? Ili ona stalna priča o odlasku u inostranstvo, a nikada se ne
ode. Sve je tamo negde bolje. Puno toga zaista i jeste, ne kažem, ali onda se
uzme pasoš i pravac beli svet! A ne, greje se stolica ovde, a stalno se gunđa,
i stvara negativna energija. Sve nas to udaljava od našeg realnog života,
svakodnevnog življenja.
Setite se samo prošlog veka, i onolikih
ratova. Ja kada čujem da je neko rođen 1942., ili kasnije 1993. ili 94., upravo
pomislim kako je ta porodica, i u najvećem ludilu oko sebe, živela svoj mikro
svet. Stvarala potomstvo, uživala u roditeljstvu. Sa mukama kakve mi danas ne
možemo ni da zamislimo. A onda mi neko sada kaže, da čeka da se reši neko
tamo stambeno pitanje, da bi taj neko pravio porodicu. Da su ljudi ranije tako
razmišljali, ne bi nas ni bilo.
A tek čekanje sudbine, horoskopa,
numerologije, i te tako poznate srodne duše, koja samo što nije zakucala na
naša vrata. Ljudi, izađite iz kuće, smejte se, pogledajte ljude oko sebe,
udelite nekome kompliment, započnite razgovor, otvorite se, i tek tako možete da pronađete osobu koja vam odgovara, nikako čekanjem.
Život se ne čeka. Život se živi sada, danas.
I ko zna koliko ćemo imati prilike da uživamo u ovom divnom životu. Zato hajde
da fraze poput „čekam posao“ ili „čekam bolje vreme“ izbacimo iz rečnika, i da
život uzmemo u svoje ruke. Jer, ovo danas već sutra je juče, i više se u tom
danu ništa ne može ni uraditi, ni promeniti, ni doživeti. A šteta je protraćiti
ovako lep život...
Volim da svratim u tvoj svet :-) Pozdrav
ReplyDeleteSaša
Veeeeeliki pozdrav Sale! :)
ReplyDeletesuper tekst!
ReplyDeletei ja stalno pricam da nije izlaz otici u inostranstvo jer ako nisi sposoban ovde da nadjes posao neces ni tamo negde :)
Hvala! :)
ReplyDeleteBaš tako!
Veoma dobar blog. Dobar tekst. Podstrek za one koji su već u poodmakloj fazi potapanja i poslednjeg broda optimizma.
ReplyDeleteHvala Milane!
ReplyDeletePuno ljudi mi je reklo da ih je ovaj tekst naveo na razmišljanje, i na pokretanje odlučnih koraka ka pronalaženju rešenja za svoje probleme.
Veliki pozdrav!