GOJAZNA DECA SRBIJE

  Došlo je vreme da se glasno govori na temu gojaznosti kod dece, u Srbiji. Nisam verovala da će i kod nas ova bolest stići, iščuđavala sam se pri pogledu na mlade Amere, pre dvadesetak godina, a zatim i Evropljane. Evo, na žalost, i mi smo u istom problemu.

   

  Na početku da se ogradim, za one koji možda čitaju moj blog prvi put: ovaj tekst pišem kao puki posmatrač. Nisam nutricionista, lekar, niti bilo šta slično. Samo pričam ono što vidim, i što je očigledno, i o čemu mislim da mora što više da se piše.

  

 Trenutno sam na Zlatiboru, u Čigoti, privatno, nisam na programu za mršavljenje, mada možda treniram i više od ekipe koja jeste ;)

 

  Šetam puno, divno je vreme, sve vrvi od ljudi, od dece, što na rekreativnim, što sa roditeljima. Ali, to je situacija samo u centru, ili oko puta za spomenik. Čim se odaljim kilometar od centra – nigde nikoga (da ne pričam o 10. kilometru). Na svakih pola sata, možda, vidim još nekoga ko šeta. Kako deca i da imaju potrebu za šetnjom, i naviku, kada su potpuno od toga odviknuta? Do škole retko ko šeta, roditelji ih voze i dovoze kolima, jer valjda može nešto strašno da im se desi. Pitanje je koliko se igraju napolju, u najboljem slučaju idu na neku rekreaciju - sport, tri puta nedeljno. A šta je sa onih ostalih četiri dana?

   

  Pored toga, koliko sam ovde, samo sam jedno dete videla da gricka integralne grickalice, i jedno koje je jelo voće. Ostali: čips, čips, čips, smoki, pa opet čips, dok na drugoj strani imamo: čokolada, čokolada, krofna, palačinke, čokolada, čokolada. Verujem da im tako izgleda i svakodnevna užina u školi...

  

 Vrhunac ludila dogodio se juče. Otišla sam popodne na bazen. Tema kako bazen, svlačionica, i prilaz istim izgledaju je za neki drugi post, i kako bi u Sloveniji ovaj hotel kategorizovali sa 2 zvezdice, najviše 3. Na bazenu malo ljudi, ja se obradujem, odlično, biće mesta za plivanje! Krenem ja svoju turu, i u momentu shvatim da jedino plivamo jedna gospođa i ja. Ostali nešto skaču, cupkaju u plićaku, i u najboljem slučaju se igraju loptom.

   

  Kada sam nakon 20 minuta izašla iz vode, sela na peškir, mogla sam još bolje da posmatram okolinu. Oko mene su bila samo gojazna deca. Razmislim malo: da su na Čigota programu, ne bi bili tu, jer oni imaju organizovane aktivnosti, i na bazenu su pre podne. Zaključim - sa roditeljima su. Dečaci, uzrasta od 7 do recimo 12 godina, velikih stomaka, sa celulitom na butinama, i najgore od svega: sa sisama kao da su devojčice (namerno ne koristim termin grudi!).

   

  E ljudi, ne da sam se rastužila, ma, ne mogu da vam opišem! U momentu sam se setila poslednjih letovanja u Crnoj Gori, Grčkoj ili Sloveniji, gde ima puno naših ljudi, i gde sam se isto zgražavala nad gojaznom decom, i njihovom ishranom.

  

  Ide dalje sledeći događaj. Siđem na večeru, prolazim pored stolova, prepoznajem klince sa bazena. Zagledam im se u tanjire, vidim: pomfrit, koji pliva u ulju, pljeskavica, a do glavnog tanjira čeka ih manji tanjir, pun kolača. Većinom 3 do 4 parčeta torte. Roditelji isto. Preseo mi moj obrok.

  Mi, odrasli, kako jedemo, da li jedemo zdravo, da li se krećemo i koliko, potpuno je naš izbor. Ali deca! Njih uče roditelji! Odrasli! Oni ne znaju dok ih neko ne nauči. Ukoliko pogrešno nauče, greške mogu snažno da plate. Sa takvim odnosom prema životu, bolesti su, na žalost, česte. Moguće je da isprave greške, ali tek kasnije u životu, kada odrastu, i ukoliko naiđu na pravog motivatora, pravi primer.

  

  Razmišljala sam puno i o našem turizmu. Do mene dolaze informacije da banje u Srbiji nude samo masnu i začinjenu hranu. To je negde stvar i u Čigoti, ako nisi na programu za mršavljenje, i ako ih, kao ja, ne iscimaš da ti donesu nešto kuvano - ne prženo, jedeš svašta. U Sloveniji, primera radi, pored "obične" hrane, uvek je jednako zastupljena zdrava hrana. Podrazumeva se da je čovek došao u banju, bio bolestan ili zdrav, da bi mu bilo bolje. Da nauči nešto zdravo, novo.

   

  Nemam zaključak, osim da treba što više da razgovaramo na ovu temu. Svi. Meni su ogromna inspiracija naše dve sjajne blogerke: http://www.mooshema.com/ i http://www.vitkigurman.com/, koje nesebično dele sa svima nama svoja iskustva u vezi promena u načinu ishrane, i odnosu prema sportu. Svakodnevno. Tu su i recepti za zdrave poslastice, kao i istraživački tekstovi na ozbiljne teme, koji nam otvaraju oči.

   

  Evo, neka ovaj moj tekst bude jedan mali doprinos buđenju svesti o opasnosti gojaznosti kod dece. Mi smo odgovorni za taj problem. Mi, odrasli, ne deca.