ČEKAM POSAO, ČEKAM BOLJA VREMENA, ČEKAM...

  Pa mogu dalje da nastavim naslov: čekam ljubav svog života, čekam nasledstvo, čekam veću platu da bih se oženio, čekam svoj stan da bih pravio decu,  i tako u nedogled...

  Da krenem redom. Posao se ne čeka, već se traži. Ili u još boljem slučaju - stvara. Naravno da nije lako, naravno da živimo u nestabilnoj državi, u nestabilno vreme, naravno da ne mogu svi da pronađu posao u struci, ali rečenicu: „čekam posao“, nikada nisam razumela. Mislim da je sto puta bolje da se radi bilo šta, nego da se ne radi ništa. I da se čeka. A za neke je očigledno ispod časti da rade, pa im je lakše da do tridesete žive sa roditeljima, i da dobijaju od istih džeparac. Primera za rad je bezbroj, od fizikalisanja, preko podučavanja, do direktne prodaje bilo kojih proizvoda, zavisi šta nam leži. Tu je naravno i prekvalifikacija, ukoliko vidimo da naša struka ne prolazi, učenje stranih jezika, sa kojima uvek, i u svako vreme, može da se radi, i najvažnije – zaradi. 

I ŠTA POSLE PRVOG GLASA?

  Rijaliti program „Prvi glas Srbije“ izazvao je veliku reakciju u celoj zemlji, naročito na društvenim mrežama. Mnogi se pitaju šta je sa pobednikom prošlogodišnjeg takmičenja, a zatim i sa pobednicima ostalih rijalitija tog tipa: Operacije trijumf, i sličnih emisija.

KREATIVAN KONKURS - "ŠTA SU ZA VAS FOLIRANJA?"

Pozivam vas da se družimo uz pisanu reč!

MUŠKO – ŽENSKA PRIJATELJSTVA, ISTINA ILI MIT?

  Da li vi uopšte verujete u muško – ženska prijateljstva?

Ja da!

    Mislim, i znam, da prava prijateljstva između muškaraca i žena postoje. Lično sam ih osetila na sopstvenoj koži. I divna su! Preduslov je naravno izostanak privlačnosti, kod obe osobe, kao i gomila nepoklapanja u očekivanjima vezanim za vezu. 

  Međutim, znam da su jako retka. I znam da kada vam se dogode, treba da ih čuvate kao najveće blago. Jer ta prijateljstva upravo to i jesu. Blago.

SREĆAN NOVA 2013.!

  Kada sam bila mlađa, za mene je doček Nove Godine bio velika stvar! Nedeljama se smišljalo u društvu kod koga slavimo, šta će ko da obuče, kupovale bi se haljine, ili šile, ponekad i dve varijante, ako naiđe ono ludilo baš to veče: nemam šta da obučem!

  To su bili predivne i nezaboravne žurke, od kojih bih kasnije mesecima živela, u uspomenama na ludu noć. Taj neko u čijem se domu organizovalo slavlje bio bi najpopularniji i najvoljeniji od strane svih nas.

  Želje su bile razne. Ali najviše vezane za ljubav. „Da mu se dopadnem ove godine“, ili ako nema tog nekog posebnog na vidiku (mada je to bilo retko), onda da naiđe taj neko poseban.

NE, FLAŠA NEMA DNO!

  Najveća zabluda u vezi alkoholizama jeste misao: „Neće se to meni desiti“! A to je još opasnije kod dece alkoholičara, jer su ona vrlo često meta bolesti. Što zbog genetskog faktora, što upravo jer misle da neće ponoviti model. A promeniti model iz porodice je najteže, zar ne?

  Alkoholizam je najopakija bolest od svih bolesti zavisnosti. Zato što je često dobro prikrivena.

NISMO MI NAJGORI, VEĆ NAS NIKO DOVOLJNO NE UDARA PO DŽEPU!

  E, nešto mi je dosta te priče da je Srbija najgora! Ne znam da li je više počelo da mi smeta „pljuvanje“ ovih što su otišli, ili nas koji smo ovde! Odnosno, za zemlju Srbiju to i može da važi, ali za narod – ne!

  Da li stvarno svi verujemo u tu priču da su svi Nemci vredni, a svi Švajcarci tačni? A mi smo ratoborni, aljkavi, i slično! Da li mislite zaista da bi iko igde sprovodio neki red i zakon da na to nije nateran? Ne bi! Tvrdim! Stvar je samo što su tamo negde zakoni i red uvedeni generacijama unazad, pa se te stvari podrazumevaju. Nema rasprave!

  Podsetiću vas samo da pre samo nekoliko godina u ovoj zemlji niko nije vezivao pojas kada uđe u auto. Ni sebe, ni suvozača, verujem neki ni decu! A da, deca su sedela mahom napred! I, šta se desilo? Uveden je zakon. A pored toga opasna kontrola i kazne! Efekat: drastično smanjenje, do minimuma, ljudi koji ne poštuju pravila oko pojasa. Jel’ reč o sjajnom narodu, vrednoći il’ poštenju? Ne, već o udaranju po džepu!