Priče



 January 13, 2013.                                   "Strip"


  Da li je taj pogled bio upućen njoj? 

  Znala je da je iza nje jedna lepa plavuša, i odmah je zaključila da su njegove oči gledale te plave vlasi. Nikada nije bila zadovoljna svojom kosom. Ravna. Ma koliko novca ostavljala frizerki, i ma sa koliko preparata svi pokušavali da joj učvrste lokne, nisu mogle da opstanu duže od par sati. Ravna, dosadna kosa.
  Njemu se očigledno dopadaju plavuše. A i devojke sa tršavom kosom, ili one kojima je najviše zavidela: sa najlepše izvajanim loknama. Kada bi, u prolazu, prošla pored neke devojke, na kojoj, dok korača, bi svaka lokna igrala svoj ples, morala je da zastane. To je bila muzika. A ona? Ravna. Dosadna kosa.
  Čak i u metrou, ako bi se upraznilo mesto do devojke sa loknama na glavi, kao hipnotisana se borila da sedne do nje. Makar da ih gleda. Kada već ne može da ih ima. Mada, takve iste lokne nije volela na muškarcima. A nije volela ni plave momke. 

  On je imao crnu kosu, uvek uredno podšišanu. Jaku, kratku. Predivnu.

  Mrzela je rano ustajanje. U kancelariji je radila od devet. Da bi stigla sve da uradi, morala je da ustane i pre sedam. Zaista je mrzela to. Još kada bi videla svoj jutarnji odraz u ogledalu, stresla bi se, i najradije vratila nazad u krevet. I taj njen dosadni posao. I da joj neko priđe, i da je pita, makar radi reda, čime se bavi, i kada bi ona rekla da radi u banci, znala je tačno kako to dosadno zvuči. Ima dosadnu kosu, i dosadan posao.
  Ova plavuša iza nje sigurno radi nešto kreativno. Možda je modni kreator. Ili pisac. A šta ako svira neki instrument? To je tako harizmatično. A ona? Sa ravnom kosom, radi u banci. Divota.

  A tek pege! Pa imala je bezbroj pega! Na licu, na rukama, po celom telu! Ko će još da zavoli devojku ravne kose, dosadnog posla, sa telom punim tamnih tačkica. Drugarice su je uvek tešile da je to preslatko, i da neko sigurno obožava pege. Da, neko. Ali on? Ne, sigurno ne voli pege! Kako bi neko sa licem mekim poput svile voleo devojku sa pegama. I ravnom kosom. I dosadnim poslom.
  Ova plavuše iza nje sigurno ima belu put, bez ožiljaka i pega.
  Da bi sakrila pege, kupovala je najskuplje pudere. Upravo zbog tog jutarnjeg mackanja, morala je ranije da ustaje. A onda nenaspavana, ravne kose, prekrivenih pega, dolazila bi do ovog mesta koje je uvek mirisalo na vanilu.

  Ma koliko umorna bila, ma koliko je neko naljutio u metrou, slučajno je nagnječivši ili gazeći bez izvinjenja, kako bi ga ugledala, sve je to zaboravljala! A nekada, u danima kada je sebe malkice volela, šepurila se oko njega, zadovoljna sobom, zaboravivši na ravnu kosu, i dosadan posao.
  Maštala je o tome kako bi se osećala da je zagrli. Imao je najlepše ruke koje je igde videla. Zamišljala je kako je miluje po licu, a zatim grli, i kako njena glava dospeva na ono skriveno mesto između njegovog ramena i obraza. Činilo joj se da je to mesto stvoreno samo za nju. 
  Uvek bi kupila vodu, i žvake. Nije htela pred njim da kupuje gricalice i čokolade. Morala je da ostavi utisak. Sa ravnom kosom i dosadnim poslom, sa pegama po celom telu, nije želela da on zna da u kancelariji svaki dan jede nezdravu hranu. Mišići njegovih ruku, koji su se u obrisima pojavljivali ispod majice, otkrivali su joj da se sigurno bavi nekim sportom. A ona se ne bavi sportom. Ali, on to nije morao da sazna.  

  I tako. Danas joj se po prvi put nasmešio. Ili joj se bar tako učinilo. Pomislila je da će možda nešto i da je upita. Srce joj je poskočilo. Da li će je konačno primetiti, izdvojiti iz mase ostalih devojaka. Da li će je, čim ova plavuša izađe, reći da uvek primećuje njen osmeh, da mu svako jutro ulepšava. Tu, u ovoj radnji koja je uvek mirisala na vanilu. Davala mu je vodu, a drugom rukom pružala novac, čekajući, kao ceo vek, da im se ruke susretnu, u tom deliću sekunde obožavala je taj novac, taj put do njegovih šaka, a onda su se njegove usne pomerile, ali pitanje je bilo upućeno plavuši iza nje: „Kako ti se dopao poslednji strip koji sam ti preporučio?“.
  Tajac. Vidi njegov osmeh, njegove bele zube, oseća parfem plavuše koji se naglo meša sa tako poznatim mirisom vanile, zna da ima ravnu kosu i dosadan posao, ali stripovi? Da li se zaljubila u momka koji čita stripove? Sve i da voli plavuše, lokne, telo bez pega, žene koje se bave sportom, sve i da može da ispuni njegove želje, da li je spremna da čita stripove zarad zagrljaja ovog momka? Ne. To zaista ne može.

  Tog dana je na posao došla nasmejana. Zadovoljna svojom kosom. Gledala je u visoku zgradu svoje banke, u jednom od najlepših delova Londona, i posmislila da je njen posao uzbudljiv, kao i ona. Usput je u drugoj prodavnici kupila punu kesu čokolada i grickalica. To je bila ona, i nije više videla razlog da se pretvara.

  Uskoro je zaboravila na vodu i žvake, na crnu, kratko podšišanu kosu, na prodavnicu sa mirisom vanile, samo bi se ponekad, kada bi videla strip na uličnoj tezgi, uglom usne nasmejala danima kada je bila zaljubljena u prodavca stripova...


 
July 7, 2012 
                                                  „Rastanak
  

 Čekam. Čekam da je vidim poslednji put, da joj se osmehnem, a zatim odem. To je barem bio moj plan.
Njen, sada već znam - nije.
  Uvek smo bili okruženi ljudima, i u takvoj atmosferi je želela da se samo krišom posmatramo. Bez dodira. Poštovao sam to. Htela je da sakrijemo svoju ljubav, od svih. Mislila je, i osećala, da su sve oči bile uprte u nas, kao da smo na ovom brodu bili centar sveta.
 A sada vrlo dobro znam da nismo.
  Poslednjih pola sata izgledaju mi kao večnost. Čujem u sebi razne melodije. Šopenov prvi koncert bubnji mi u grudima, u ušima. Prvi stav. Melanholija. U stvarnosti, oko mene je jak ljudski žamor. Ne obraćam pažnju.
  Izlazim na palubu, naslanjam ruke na ivicu ograde, licem okrenut ka moru. Pogled mi se gubi u daljini, gde se plavetnilo vode stapa sa nebom. Omađijan sam tim jedinstvom. Čujem kako mi e mol nešto šapuće, iz daljine moje duše. Tiho dobuje po klaviru i tananim žicama gudača. Vidim njen lik kako se smeje, osećam njen miris.
  A ona se nervozno mota posvuda. Misli da tako treba, pošto je organizator oproštajnog skupa. U stvari ne mora sve to da radi. Mogla je da stoji pored mene. Mogla su ramena da nam se dodiruju. Da je slučajno milujem po prstima. Ali, ona je izabrala drugi put. I to me boli...
  Nisam mogao da je sprečim. Rekla je da brodom, ipak, nastavlja dalje. Odjednom, u sred razgovora o koncertu koji smo to veče slušali, tiho, kao da je neću čuti, izgovorila je tu izdajničku rečenicu, i pognula glavu. Ćutao sam. Stideo sam se svojih iznenadnih osećanja. Tek tada sam shvatio koliko je volim. Koliko sam već video svoju budućnost sa njom. Budala.
  Pustio sam je. Ponos mi nije dozvoljavao da uradim drugačije! Kada bih bio iskren, ništa i nisam mogao da promenim! Ni da sam je molio, ni da sam joj obećao večnu ljubav, ona ne bi promenila svoj stav. Takva je bila. Neumoljiva, i preka. Zato sam je i voleo. I sad je volim...
  Izlazim poslednji sa broda. Tromo, i neodlučno. Osvrćem se oko sebe, nema puno sveta na pristaništu. Suton je, sunce dočekuje mesec. More dobija crvenkastu boju, mešavina boje nara i pomorandže.
  Okrećem se ka brodu i čekam. Da dođe, da me poslednji put dodirne. Da nešto kaže. Da se oprosti. Ili bar da ćuti. Da me gleda. Bilo šta, samo da imam čega da se sećam, da imam uspomenu. Mislim da ću od ovog našeg poslednjeg susreta živeti, da je to vazduh koji ću disati.
  Patetičan sam, shvatam. I kao da je do sada nisam upoznao. Mrzi rastanke, romantiku, patetiku. Zaljubeljen sam u nju, baš zbog toga kakva jeste, ali u ovom trenutku želim da je drugačija. Želim da je pripitomim. A to je nemoguće...
  Brod daje signal za polazak. Osvrćem se oko sebe, i shvatam da stojim potpuno sam. Pored mene, gnjezdi se moj kofer. Jedini dokaz ovog putovanja. Pogrbio sam se. I dalje čujem Šopenov koncert, samo je sada muzika iz mirnog drugog stava, naglo prešla u presto tempo trećeg stava! Srce mi brzo i neujednačeno lupa. Aritmija. Kratak dah. Gledamu brod, i verovali ili - i dalje se nadam! Stvarno sam budala.
  Na nebu, boju nara zamenila je golubije siva. Više nijedan deo broda ne dotiče kopno, polako se okreće i traži pravac. Da li da idem kući? Kako bez nje. Osećam suze u uglu očiju, brže trepćem. Ne želim da poteknu, sramota me je. Ne mogu sebi da oprostim što sam se toliko vezao za nju.
Ne vidim je. Nema je ni na jednom delu palube.
  Možda pati. Možda sedi u našoj kabini, sa mojom majcom u rukama, koju sam namerno ostavio na krevetu, ali dovoljno ovlaš bačenu, izgužvanu, da izgleda kao da je slučajno tu.
  Brod se toliko smanjio da ga jedva vidim golim okom, more je primilo boju mraka, shvatam da treba da krenem.
  Nije patila. Nije ni primetila moju majcu. Nastavila je dalje. Koketira sa nekim novim pijanistom broda. Neko drugi je časti čistim džinom.

Njen lik u mojoj mašti, to je sve što mi ostaje od nje.
Možda je u pravu. Šta će mi ta scena rastanka?
Ostaje mi Šopenov koncert u e molu, uvek mogu da patim i bez nje...

                                                             
                                                                    ****

June 21, 2012     
                                               
                                                           "Moj deka"   


 Izgledao je kao da nigde ne žuri. I kao da nikome ne priprada. Seda kratka kosa, elegantno odelo, ispod njega prsluk, a u džepu prsluka stari, zlatni sat. U ruci je držao crni šešir. Pomislila sam da može da bude moj. Moj deka. Obzirom da nisam imala nijednog, a svi oko mene su se hvalisali: te deka me je vodio na jahanje, te na plivanje, vodio me na sladoled. Kako da ne budem ljubomorna?
 Gledala sam ga prodorno. Želela sam da mi pročita misli. Bilo me je sramota da mu kažem šta mi je u glavi. Nije obraćao pažnju na zbrku mojih osećanja. Gledao je ka reci, mirno, kao da u daljini vidi nešto što niko od nas nije u stanju da vidi.
 „Hoćeš ti da budeš moj deka?“, skupila sam hrabrost i upitala ga. 
 Okrenuo je glavu ka meni, polako, zagledavši se u moje oči. Za trenutak kao da se premišljao, a onda je samo rekao: „Vrlo rado!“, ustao i uhvatio me za ruku.
 Šetali smo tako Kalemegdanom zaboravljajući na vreme. Nalazili smo se svake subote kod klupe na kojoj smo se upoznali. O tim subotama nisam nikome ništa govorila. To je bila moja tajna. Nisam želela da mi iko ukrade vreme sa mojim dekom.
 „Hoćemo danas na partiju šaha?“, upitao me je jedne subote. Naučio me je da igram šah pa sam se u školi hvalila da niko nema tako dobrog deku kao ja. Ali samo u školi! Mami i tati nisam rekla ni reč.
 Mnogo čemu me je još naučio! Govorio mi je da uvek moram da budem iskrena, da uvek govorim iz srca. Govorio mi je da se ljudski karakter vidi u očima, i da kada u nečijim vidim i trunku zla bez odlaganja odem. Govorio mi je da slušam svoje srce, da će mi ono reći šta je najbolje za mene.
 I tako je bilo skoro svake subote. Počeli bi druženje šetnjom. Stalno mi je pričao o ratu, o drugarstvima koje je tamo stekao, o ljudima kojih više nema, ali su još uvek u njegovom srcu. Neverovatne su to priče bile, neverovatni ljudi! Pored šaha i šetnji voleli smo da jedemo slatkiše. Nisam do tada ni znala za mesta u Beogradu gde su se pravili starinski kolači. A tek sladoledi! Uz ukus sladoleda, sa mojim dekom, vraćala sam se u godine između dva svetska rata, kada su svi učestvovali u obnavljanju zemlje. Zatim u godine tokom rata, kada se moj deka iskradao u mirnim danima da bi obišao ženu koju voli.
 E to je bila ljubav! 
 Video ju je na igranci. Matine. Pozvao je na ples, i prvih puta su samo plesali bez reči. Nije smeo previše da joj se približi. Ona bi jednu ruku stavila na njegovo rame, drugu u njegovu šaku. Nekada se dešavalo da se zaborave i da plešu više od jedne pesme. Jednom prilikom, nije znao tačno da mi kaže posle koliko susreta (ja verujem preko deset!) skupio je hrabrost da je pita za ime. Marina... Znao je da je to bila žena njegovog života!
 I tako su Marina i moj deka, nakon tih matine sastanaka, nakon boza i sladoleda, zasnovali svoju porodicu. Osim o Marini, moj deka nije voleo ni o kome drugom da priča iz svoje porodice. Nisam znala ni da li ima sinu ili ćerku. Osećala sam da je to pitanje bilo bolno za njega. Nisam insistirala na odgovoru.
 Subote su se proredile. Tako to valjda biva. Postala sam tinejdžerka, smišljala sam kako da ošišam kosu, koju haljinu za maturu da kupim, sa kim da odem, kako roditeljima da kažem za loše ocene. Onda sam još više odrasla, slavila sam diplomu na fakultetu. Moj deka me je svake subote verno čekao, i praštao mi nedolaske. Nikada me nije pitao gde sam bila prošli put, zašto nisam došla. Video je u mojim očima veliko izvinjenje. Postao je sporiji, sve više smo sedeli a sve manje šetali. Glas mu je zvučao tiše.
 Jedne subote ga nije bilo. Sela sam na klupu koja gleda na reku, čekala sam. To se do tada nikada nije desilo! Prošao je sat, nije ga bilo na vidiku. Posle drugog sata prošetala sam stazom kojom smo uvek išli, došla do deka sa kojima je igrao šah. Ništa niko nije znao.
 Sela sam nazad na onu istu klupu, zagledana u grad, zamišljena, uplašena.
 Zlatni retriver odnekud je dotrčao i počeo da mi se muva oko nogu. Mamio mi je osmeh i nisam imala šta drugo-pomazila sam ga.
„Dosadan je, samo čeka ko će da ga mazi. Izvini!“, ugledala sam par lepih, zelenih očiju.
„Ma ništa.“, odgovorila sam gledajući u zemlju. 
„Imaš li ti kucu?“, pitao me je dečko mojih godina i seo do mene.
„Nemam.“, pogledala sam ga, u isto vreme i zbunjeno i ushićeno. 

 Mnogo kasnije, kada smo već uživali u svojoj porodici, kada smo podizali dve prelepe devojčice, otkrio mi je tajnu. Upoznao je jednog deku, dok je jeo sladoled i čitao novine u poslastičarnici u centru. Družili su se svake nedelje. Uživao je u njegovim pričama između dva rata, a ponajviše u pričama o samom ratu. Deka mu je govorio puno i o svojoj ženi Marini. Međutim, jedne nedelje, zamolio ga je da se sledeći put sastanu u subotu. Pokazao mu je klupu koja gleda na reku. 
 I tako je to bilo. Nikada više nisam videla mog deku. Čak ni subotom i nedeljom kada smo zagrljeni šetali Kalemegdanom nismo ga sreli. Nije bilo ni traga, ni glasa od njega.. 
 Prošlo je još nekoliko meseci bez vesti o našem deki, kada sam srela jedan neobičan bračni par. Rekli su mi da ih je upoznao jedan gospodin u odelu, ispod kog je nosio prsluk iz čijeg džepa je virio zlatni sat. Desilo se to dok su šetali Tašmajdanom...
                                                      
                                                                 ****   

 May 18, 2012  

  
U zbirci "Antidepresiv" koju je sačinila Mirjana Bobić Mojsilović, nakon objavljenog konkursa na kome je učestvovalo preko 800 autora, Vesnina priča "Mina" pronašla je svoje mesto. Ovde imate priliku da je pročitate, uživajte! :)

                                      
                                           "Mina"
                                                                                     
 Smešim se. Prstima nežno dodirujem zlatne korice knjige. Polako prelazim po površini naslovne strane, u neverici šta to vidim pred sobom. Gledam u pisana slova, „m“ i „n“ su ukrašena. Mina Aksentijević. Dobro mi je poznato to ime i prezime.
 Otvaram prvu stranicu. Uobičajni podaci o izdavaču i broju tiraža. Kao da dodirujem nešto sveto, pažljivo listam do sledeće strane. Prazna je. Verovatno ostavljeno mesto za posvetu. Na trećoj strani čeka me ono o čemu mi svi pričaju. Osmeh mi se širi, oči gledaju još strastvenije. Čitam: „Mojoj profesorki Jasmini. Sve sam Vas čula, i sve razumela. I hvala na onolikim satima, rečima, na energiji koju ste mi davali. Ovo delo, ovaj roman, nikada ne bi ugledao svetlost dana da nije bilo Vas.“. I njen potpis na kraju.
 Vredelo je.
 Te godine, imala sam prepunu klasu đaka. Kao da su svi želeli da sviraju isključivo klavir. Bila su to mahom nadarena deca. Puna talenta i energije. Onaj profesor koji kaže da su mu sva deca jednako draga, i da mu svi isto prijanjaju za srce – laže. To zaista nije istina! Uvek se neko više podvuče pod kožu...
 Nju su mi doveli u klasu te godine. Roditelji su tražili premeštaj od predhodne profesorke. Nisam znala šta da očekujem. Bila je završni razred, nije je zanimalo da nastavi srednju muzičku školu. Mislila sam da će biti mučno.
 Bilo je potpuno suprotno od toga.
 Mina je po rasporedu dolazila na časove ili jako rano ujutru, ili veoma kasno uveče. Ni jedno, ni drugo vreme, nije joj odgovaralo. Rano, kada smo dolazile i pre osam, vukla se u svojim crnim farmerkama, kose bačene preko lica, sa izrazom dosade i pospanosti. Ali je dolazila. Uvek! Veče joj nije odgovaralo jer je umesto časova klavira više želela da gleda omiljene serije, ili da bude napolju sa društvom. Bar mi je tako govorila. Ali ni jednom nije izostala.
 Njeni roditelji su mi prišli sa izrazom duboke zabrinutosti, sa rečima zahvalnosti. Kao da su osećali da su je ispustili, izgubili. Kao da joj nije bilo spasa. A meni je delovala kao jedna pametna, sadržajna devojčica, možda jedino previše zrela za svoje godine. Bila je buntovna tačno do granice do koje je trebalo. Bila je svoja na onaj način na koji svaki budući umetnik jedino i zna da bude.
 Sećam je se jako dobro. Kao da nije prošlo deset godina. Posebno se sećam naših razgovora. Mislim da je zbog toga i dolazila na časove. Klavir ju je zanimao kao usputna pojava. Bilo je to nešto po čemu se izdvajala od drugih, a u tim godinama to joj je bilo najvažnije.
 Na jedan čas ušla je naročito besna. Bacila je fasciklu na stolicu, sela za klavir i prekrstila ruke.
 „Šta bi?“, pitala sam je dok sam zapisivala nešto u dnevnik. Nisam ni uspravila pogled. Ćutala je. Strpljivo sam čekala odgovor.  
 „Ma ništa!“, odgovorila je nakon celog minuta. Nisam podizala glavu.
 „Moji nemaju da mi daju pare za letovanje!“, sama je progovorila nakon duže stanke.  
 „Kako to? Pa zar ne putujete svako leto zajedno u Crnu Goru?“, pitala sam.
 „Pa da! Ali ja sam htela da idem ove godine sama! Sa drugaricama, ili sa sestrom! Smara me više da idem sa njima!“, huhtala je.
 „A jesi li ikada pomislila da njih ne smara? Da te se užele preko godine, i da jedva čekaju letnji raspust da svi budete zajedno?“, rekla sam mirno, ustala i dnevnik stavila na prvu policu ormara.
 „Ma ne znam! Ionako me svakodnevno smaraju! Šta će mi još i na raspustu!“, nastavila je da se duri. Uzela sam njenu fasciklu i izvadila note. Sonata! Sigurna sam da ovo nije vežbala. Polako sam ih stavljala na pult i čekala njenu reakciju.
 „Kako moj brat može da ide sam, a ja ne mogu?“, sada me je konačno pogledala. Razgovor je za nju bio najjače oružje. Kada nije vežbala za čas, gledala je da me zamajava pričom, ne bi li što više vremena potrošila. Sećam se da sam joj popuštala u toj igri, i pravila se da ne vidim šta radi. Znala sam da je takav ritam drži u muzičkoj školi, i da bi u suprotnom odustala.
 „Pa ne znam. Koliko on ima godina?“, pitala sam.
 „Šesnaest!“, odgovorila mi je.
 „Pa zar ne misliš da ga puštaju samog zbog toga što je stariji od tebe?“, rekla sam iznenađeno.
 „Ma kakvi! Nego ujak ima love, pa im se može! Eto, jedini u familiji nema fakultet, a ima kintu“, rekla je izražajno, kao da je pobedila nekog bitnog sagovornika.
 „A čime se bavi?“, nastavila sam da postavljam pitanja.
 „Ima neki privatni biznis, ne znam. Nešto je i nasledio. A to što ja nemam šta da nasledim, to nikom ništa! Šta ste Vi dobili od svojih matoraca?“, pogledala me je upitno. Tek je počela da stavlja puder na lice, i još uvek nije znala kako to da učini a da joj ne ostanu fleke. Mazala je oči crnim krejonom. Oblačila se u tamne boje. Darkerka.
 Ustala sam sa stolice, i prišla prozoru. Proleće samo što nije došlo. Sneg se topio pod prvim zracima sunca. Prijala mi je ta toplota, nedostajala mi je tokom zime. Osećala sam njen pogled. Mislila je da me je pobedila. Da me je postidela pitanjem.
 „Mudrost.“, glasio je moj odgovor.
 „Kako, bre, mudrost? To je starinski naziv za neki stan, auto, biznis?“, zezala se uz smeh.
 Okrenula sam se ka njoj da vidim da li me pažljivo sluša. „Ne, Mina. Nisam nasledila nikakav stan. Niti automobil. Moji roditelji su mi dali svo svoje slobodno vreme, svoje znanje, i svoja životna iskustva. Jel znaš ti da vreme nema cenu?“, upitala sam je filozofsko pitanje. Iako je tada bila osmi razred, razmišljala je kao prava devojka. Znala sam da će me razumeti.
 „Kako nema? Ima ona izreka – vreme je novac -.“, pravila se pametna.
 „Ima. Pa to znači da je najskuplje na svetu, zar ne?“, vratila sam joj pitanje.
„Paaaa verovatno. A danas ljudi nemaju slobodno vreme!“, zaključila je i slegla ramenima. Tu sam je čekala!
„Nije baš da nemaju, ali ga imaju sve manje. I zato je važno da čovek radi ono što voli! Jer će mu onda i vreme kada je na poslu biti lepo. A obično već od malena znamo šta bi nas to činilo srećnim.“, zastala sam.
„A šta ste Vi želeli da budete kada porastete? Ono, kada ste bili mali, o čemu ste maštali?“. Uvek mi se činilo da joj je beskrajno teško da mi persira. U tom trenutku sam imala samo trideset godina, i verovatno me je doživljavala kao stariju sestru. Da pravila nisu bila kruta, olako bih joj dopustila da budemo na „ti“.
„Učiteljica.“, brzo sam odgovorila. A u mislima mi se pojavila slika mog učitelja iz Osnovne škole. Bili smo mu prva generacija. Mlad, tek izašao sa fakulteta, pristao je da nas trideset klinaca vodi na rekreativnu nastavu u prvom razredu. Svi roditelji su bili šokirani. Mislim da ga uopšte nisu razumeli. Ja ga danas u potpunosti shvatam. Mogao je tako nešto da uradi samo zato što je do srži voleo svoj posao. Kao što ja volim svoj!
„Pa dobro. Dotle ste i došli.“, rekla je pomalo ironično. „Kao i moji. Smorovi. Dosadna prosveta.“, nastavila je.
„A šta bi ti Mina volela da budeš kada porasteš?“ , pitala sam je naglašavajući svaku reč.
„Bogata!“ , odgovorila je kao iz topa! Opet je nabacila kez. Opet pobedonosno.
 „Dobro. To je dobar cilj. Ali, šta da radiš da bi bila bogata?“, nastavila sam da je ispitujem.
 „Ma nemam pojma! Bilo šta! Samo da imam love! Neću da se grčim kao ovi moji. Evo, ni za to jadno more neće imati.“, rekla je i počela da okreće stranice nota. To je bio znak da želi da prekine razgovor. Da joj nije prijatno. A znala sam i zbog čega.
 Svako od nas ima svoje snove, svoje skrivene ambicije. I čovek je najsrećniji i najispunjeniji kada uspe da ih ostvari. Detinjstvo je doba kada se te želje ili guše, ili puštaju na površinu.
 „A znaš li Mina što sam ja izabrala ovaj posao?“, nisam obraćala pažnju na njenu težnju da promeni temu.
 „Nemam pojma. Zato jer ste štreber, i volite da svirate po ceo dan!“, dala mi je duhovit odgovor.
 Ignorisala sam šalu i nastavila: „Zato što sam znala da je pedagogija za mene. Znala sam da će me najviše u životu radovati da utičem na dečije živote. Da ih bodrim da ostvare svoje ciljeve.“, rekla sam.
 Gledala je u crno - bele dirke. „A lova? Nemate vi nešto mnogo para?“, ovaj put me je pitala nešto tišim glasom.
„Pa nemam.“, bila sam iskrena. „Ali imam vas!“, naglasila sam ovu rečenicu i time je naterala da me na kratko pogleda. U tom momentu u učionicu je uleteo Luka. Po njemu sam merila koliko godina radim u školi. Bio je moj prvi đak. Uvek nasmejan, raspoložen, sejao je pozitivnu energiju. Bio nam je maskota škole.
 „Evo ti primer Luke“; Mina je nastavila da me sluša, vrativši pogled na klavir, ali me je sada Luka znatiželjno posmatrao. „Pamtim ga kao sedmogodišnjaka. Zbunjenog, ćutljivog, povučenog. A pogledaj ga sada! Prestigao me je, ima dužu kosu od mene, a uskoro će i klavir da svira bolje od mene!“, svo troje smo se nasmejali.
 „Da ti ne pominjem Anju, koju sam skoro srela u gradu, predavala sam joj dve godine. Pretrčala je ulicu da bi me zagrlila i upoznala sa drugaricom.“; nastavila sam da govorim. „A tek moja Aleksandra, koja je odavno u gimnaziji, i koja mi samo s’vremena na vreme pusti neki „sms“ na temu naših davnih časova, i toga kako joj je bilo lepo kod mene u klasi. Uvek mi ulepša dan.“, završila sam.
 „Mina, mene te stvari čine živom. Kada vidim da sam vam pomogla, da sam vas naučila nečemu. Razumeš?“, ćušnula sam je laktom. I dalje je ćutala. Gledala je svoje ruke na dirkama.
 „A šta Vi mislite da ja treba da radim? Gde me Vi vidite?“, sklonila je konačno ruke sa klavijature i pogledala me opet.
 „Pa ne znam. Šta voliš? Obzirom da si kampanjac, i da si rečita, vidim te na pravima ili možda političkim naukama“, nabrajala sam fakultete.
 „Ma ne.“, opet kao da se povukla u sebe. Pogledala sam u Luku koji je za divno čudo ćutao. To nije ličilo na njega. Izgleda da je osetio važnost situacije, važnost razgovora, pa nije hteo da ometa.
 „Pa šta onda? Šta voliš najviše da radiš? Šta te ispunjava? Šta bi mogla da radiš i za džabe, a da opet budeš srećna? Pusti ujaka i njegovu lovu! Misli sada na sebe!“, bodrila sam je da se otvori. Opet je neko vreme samo ćutala. Znala sam da moram da sačekam odgovor. Bila sam zahvalna Luki na saradnji. Da je makar i jednu reč rekao, time bi je podsetio da je tu. Tada bi se Mina zauvek zatvorila. A tako sam jako žudela da čujem šta je to u njoj. Koja je to umetnost koja se gura, i traži svoj put ka svetlosti. Šta ja to nazirem?
 Posle izvesnog vremena tišine, tiho je rekla: „Da pišem“. Zadržala sam dah. Čekala sam da to kaže glasnije.
 „Volela bih da pišem! Da budem novinar, ili pisac“, ponovila je nešto glasnije i podigla glavu.
 Osmeh mi je napao lice. Isti onaj osmeh koji imam danas, kada čitam njenu posvetu, kada držim njen prvi roman u rukama. Uspela je! Izborila se za svoj san, oslobodila je svoj talenat, svoju umetnost.
 „I bićeš Mina“, rekla sam joj, i zatvorila poklopac klavira. „Idi piši!“.





                                                                                   

8 comments:

  1. Jako mi se svidjaju priče, nadam se da će uskoro biti i po neka nova :) Pozdrav od mene ;)

    ReplyDelete
  2. Hvala Aleksandre puno! :)
    Biće sigurno novih priča! :)
    Veliki pozdrav!

    ReplyDelete
  3. Sjajno! Price su me zaista dotakle. Puno srece i novih prica. Vladislav

    ReplyDelete
  4. Hvala puno!!
    Biće još priča, a treba da izađe i prvi roman, ako bude sreće tokom jeseni! :)
    Veliki pozdrav!

    ReplyDelete
  5. Veoma lepo. Vesna, Ti si veoma talentovana.

    Branko Korenic

    ReplyDelete