ČEKAM POSAO, ČEKAM BOLJA VREMENA, ČEKAM...

  Pa mogu dalje da nastavim naslov: čekam ljubav svog života, čekam nasledstvo, čekam veću platu da bih se oženio, čekam svoj stan da bih pravio decu,  i tako u nedogled...

  Da krenem redom. Posao se ne čeka, već se traži. Ili u još boljem slučaju - stvara. Naravno da nije lako, naravno da živimo u nestabilnoj državi, u nestabilno vreme, naravno da ne mogu svi da pronađu posao u struci, ali rečenicu: „čekam posao“, nikada nisam razumela. Mislim da je sto puta bolje da se radi bilo šta, nego da se ne radi ništa. I da se čeka. A za neke je očigledno ispod časti da rade, pa im je lakše da do tridesete žive sa roditeljima, i da dobijaju od istih džeparac. Primera za rad je bezbroj, od fizikalisanja, preko podučavanja, do direktne prodaje bilo kojih proizvoda, zavisi šta nam leži. Tu je naravno i prekvalifikacija, ukoliko vidimo da naša struka ne prolazi, učenje stranih jezika, sa kojima uvek, i u svako vreme, može da se radi, i najvažnije – zaradi. 

  Što se čekanja boljih vremena tiče, to mi je još suludije. Zamislite, imamo jedan život, ovde i sada, i mi dozvoljavamo da toliko spoljnih faktora utiče na njega? Čekamo bolja vremena? Šta, bolju vlast, bolji standard? Ili ona stalna priča o odlasku u inostranstvo, a nikada se ne ode. Sve je tamo negde bolje. Puno toga zaista i jeste, ne kažem, ali onda se uzme pasoš i pravac beli svet! A ne, greje se stolica ovde, a stalno se gunđa, i stvara negativna energija. Sve nas to udaljava od našeg realnog života, svakodnevnog življenja. 

  Setite se samo prošlog veka, i onolikih ratova. Ja kada čujem da je neko rođen 1942., ili kasnije 1993. ili 94., upravo pomislim kako je ta porodica, i u najvećem ludilu oko sebe, živela svoj mikro svet. Stvarala potomstvo, uživala u roditeljstvu. Sa mukama kakve mi danas ne možemo ni da zamislimo. A onda mi neko sada kaže, da čeka da se reši neko tamo stambeno pitanje, da bi taj neko pravio porodicu. Da su ljudi ranije tako razmišljali, ne bi nas ni bilo.

   A tek čekanje sudbine, horoskopa, numerologije, i te tako poznate srodne duše, koja samo što nije zakucala na naša vrata. Ljudi, izađite iz kuće, smejte se, pogledajte ljude oko sebe, udelite nekome kompliment, započnite razgovor, otvorite se, i tek tako možete da pronađete osobu koja vam odgovara, nikako čekanjem.

  Život se ne čeka. Život se živi sada, danas. I ko zna koliko ćemo imati prilike da uživamo u ovom divnom životu. Zato hajde da fraze poput „čekam posao“ ili „čekam bolje vreme“ izbacimo iz rečnika, i da život uzmemo u svoje ruke. Jer, ovo danas već sutra je juče, i više se u tom danu ništa ne može ni uraditi, ni promeniti, ni doživeti. A šteta je protraćiti ovako lep život...