Imala sam zadovoljstvo i sreću da čujem ovu
priču, priču o sjajnim momcima iz Srbije, sjajnim kuvarima i takmičarima, koji
nas i našu zemlju predstavljaju u svetu na najbolji mogući način! Oni su
napravili nešto što u istoriji naše zemlje niko nije, imaju divan entuzijazam,
i nastavljaju dalje, da osvajaju svet, u ime ove zemlje, u naše ime. Prenosim
vam u ovom tekstu njihovu priču!
Članovi Asocijacije šefova kuvara Srbije,
okupili su se i krenuli na Gastronomski festival u Istambulu, u februaru ove
godine, i vratili se sa 33 medalje! Najveći uspeh je što su uzeli zlato u
najtežoj disciplini, u takozvanom „Black box-u“, ili Grand prixu festivala!
Dotadašnji najveći uspeh naših kuvara bilo je srebro.
Naime, te 33 medalje, od kojih je 15 zlatnih,
uzeli su u različitim kategorijama, u borbi sa 28 drugih zemalja. Poslednji
dan, kako je najčešće i običaj, trojica najhrabrijih ušli su u, meni toliko
interesantan, „Black box“. Jovica Jovičić, koga ovih dana gledamo u novim
epizodama „Paklene kuhinje“, Jovica Đurđević, koji je pekao zanat u Švajcarskoj
i Nebojša Veselinović Neša, šef kuhinje hotela „Best Western Šumadija“, i moj
prijatelj preko koga sam čula sve ovo.
Moj prijatelj Neša Veselinović
Uz punu salu, publiku koja je na nogama, uz
navijanje i uzavrelu atmosferu, ova tri momka su imala zadatak da u 10 minuta
sastave ceo jelovnik, na engleskom, u okviru koga će svaki od sastojaka, koje
su predhodno dobili u jednoj kutiji, upotrebiti. Nakon tih uzbudljivih 10
minuta ispoljavanja kreativnosti, imali su samo 90 minuta za pravljenje
predjela, glavnog jela i dezerta. Sudije su ocenjivale sve: higijenu u
„Black box-u“, iskorišćenost namirnica, ideju za jela, prezentaciju istih na
tanjirima i, naravno, ukus. Momci su morali da naprave dva indentična tanjira,
jedan je išao u publiku, drugi sudijama.
Nakon tih 90 minuta, adrenalina, razmišljanja
o tome šta je preostalih 11 zemalja uradilo, sud je bio jasan, Srbija je dobila
najvrednije zlato u istoriji kulinarstva!
Cela ekipa, koja je donela 33 medalje u
zemlju, imala je prosek od 26 godina. Najmlađa ekipa ikada! Od tada, usledila
su još četiri festivala, još mnogo medalja, kreativnih ideja, poznanstava i
napredovanja.
Ja kada čujem ovakve stvari, uvek pomislim
isto: OVO je BREND Srbije. Pametni i uspešni ljudi, koji nas predstavljaju u
inostranstvu. Kada mi je drugar, sav još pod utiskom, završio celu priču o
Istambulu, moje logično pitanje, a verujem da bi bilo i vaše, bilo je: ko vas
je dočekao po povratku? Da li vam je država nešto pomogla, novčano? Odgovor je
bio – ne. Asocijacija im je platila karte, oni su sami iskeširali za hranu, ali
i za kotizacije. 60 evra je bila samo jedna kategorija, doneli su tolike medalje, pa vi računajte. Nije
malo, verujete mi! Mediji su ispratili vest po dolasku, koliko su mogli, ali
evo do danas, nijedan predstavnik Predsedništva ili Vlade, nije se javio, da
čestita, ili da pita treba li pomoć.
To je ta ekipa!
Vidim da im nije svejedno zbog toga, oni ne idu da predstavljaju
sebe, kao pojedince, oni predstavljaju zemlju, a pomoći nigde. Međutim, bore se,
nastavljaju dalje, sledeće stanice su: Budimpešta, Milano, Bazel, Moskva i ko
zna gde još. Ja im želim sve najbolje, da nižu uspehe. Meni je srce puno, jer
zamišljam sve te strance sa kojima su imali kontakt, i koji nakon toga o zemlji
u kojoj živim, mogu da misle samo najbolje!
Hvala im na tome! :)
No comments:
Post a Comment