Devedesete su sjajan izgovor svakom
političaru na ovim prostorima. „Vidite da je sada bolje nego devedesetih“,
često imamo priliku da čujemo. U svim segmentima je to sjajan paravan. Tako je i
u kulturi.
Tih famoznih devedesetih, imali smo u
Beogradu sjajnu kulturnu ponudu. Pre svega mislim na pozorišne predstave.
Odlazak u pozorište bio je ventil za sve, od glumaca, do publike. Glumci su
tada, kao i većina građana, živeli od par maraka koje je neko nazivao platom,
koja se do prve pijace pretvarala u kilo voća. Ali, glumci su vredno radili.
Na daskama koje život znače prikazivali su probleme društva, kritikovali, pokazivali kako bi trebalo da bude. Držeći i sebe, i nas, u životu. Istih tih devedesetih, bilo mi je normalno da
ne kupim kartu za pozorište, jer niko tada nije imao para, i bilo mi je potpuno
u redu da sačekam da svi uđu, a da onda mi koji nemamo karte budemo pozvani
unutra. Mađutim, danas mi to nije u redu. Kao što mi nije u redu da su umetnici
danas na niskim granama preživljavanja, kao devedesetih...
Kada nekome
kažem da radim u školi, pa još na to dodam umetničkoj, pitaju me od čega živim.
Pri tom, od kada znam za svoj posao, često čujem pretnje da će nas zatvoriti. Šta
će deci neko ko će ih učiti da sviraju instrument? Klavir? To je izgleda suvišno. Kada,
sa druge strane, kažem da pišem, da imam svoj blog, da sam izdala prvu knjigu,
pitaju me od čega živim.
Što onda pišem? Zato što volim, i što me to
čini srećnom. I zato što živim u nadi da ću možda, jednog dana, moći da zaradim nešto od
svog pisanja. Kada ovu poslednju rečenicu negde izgovorim naglas,
ispadne da sam snob, i da nisam dovoljno veliki umetnik, jer ne vidim sebe da
zauvek pišem za džabe, iz ljubavi. Na ovim prostorima je ukorenjeno mišljenje
da je bavljenje umetnošću hobi, i da samo hobi treba da ostane. Čitam komentare
po internetu, puno ljudi se pita šta smo mi juče tražili, na "tamo nekom protestu",
zašto je manje od 1% (tačnije 0.62%) iz budžta, koliko je izdvojeno za kulturu,
malo? Stvarno se to pitate? Nije malo?
Pored svog šunda, koji nas sa svih strana
napada, agresivnije nego ikada, kultura i umetnost moraju da postoje, da bi
postojali mi. Sistem vrednosti je uništen, i jedino ko može da ga vrati su
radnici u kulturi, svojim primerom. Ali, da bi oni opet postali idoli mladih,
da bi mladi poželeli da rade na sebi, da uče, da se kreativno izražavaju, kulturnim
radnicima mora da se vrati dostojanstvo. A da bi do toga došlo, država i državnici moraju da stanu iza njih. Umesto što stoje iza radnika u šundu...
Postoji stalna rasprava o tome da li narod ne
želi kulturne sadržaje, ili narod ni ne zna šta želi, već uzima šta mu se
ponudi. To me podseća na raspravu šta je starije koka ili jaje. Ovaj
isti narod je pre 25 godina obožavao kulturne sadržaje. Od emisija na
televiziji, preko koncerata, knjiga, predstava, filmova. Kako je moguće da se
za dve i po decenije sve toliko promenilo? Moje mišljenje je da smo otupeli. Poslednji
protest na kom sam bila bio je 5.oktobar 2000. Da li smo od tada izgubili nadu
da svojom šetnjom nešto možemo da promenimo? Svojim jasnim stavom?
Verovatno. Da li smo upali u apatiju?
Verovatno. To objašnjava svega hiljadu ljudi na jučerašnjem protestu. Izgubili
smo nadu. I to je najtužnije od svega...
Da li
mislim da jučerašnjim skupom nešto možemo da promenimo? Ne. Ali ću uvek prošetati
na sličnim protestima, jer se nakon toga dobro osećam, kada vidim ljude koji
misle i osećaju isto kao ja, kada vidim da nam je stalo. Do kulture, do
umetnosti, do očuvanja sistema vrednosti. Da nam je stalo do našeg naroda.
Sledeći put, dođite i vi!
No comments:
Post a Comment