SREĆAN NOVA 2013.!

  Kada sam bila mlađa, za mene je doček Nove Godine bio velika stvar! Nedeljama se smišljalo u društvu kod koga slavimo, šta će ko da obuče, kupovale bi se haljine, ili šile, ponekad i dve varijante, ako naiđe ono ludilo baš to veče: nemam šta da obučem!

  To su bili predivne i nezaboravne žurke, od kojih bih kasnije mesecima živela, u uspomenama na ludu noć. Taj neko u čijem se domu organizovalo slavlje bio bi najpopularniji i najvoljeniji od strane svih nas.

  Želje su bile razne. Ali najviše vezane za ljubav. „Da mu se dopadnem ove godine“, ili ako nema tog nekog posebnog na vidiku (mada je to bilo retko), onda da naiđe taj neko poseban.

NE, FLAŠA NEMA DNO!

  Najveća zabluda u vezi alkoholizama jeste misao: „Neće se to meni desiti“! A to je još opasnije kod dece alkoholičara, jer su ona vrlo često meta bolesti. Što zbog genetskog faktora, što upravo jer misle da neće ponoviti model. A promeniti model iz porodice je najteže, zar ne?

  Alkoholizam je najopakija bolest od svih bolesti zavisnosti. Zato što je često dobro prikrivena.

NISMO MI NAJGORI, VEĆ NAS NIKO DOVOLJNO NE UDARA PO DŽEPU!

  E, nešto mi je dosta te priče da je Srbija najgora! Ne znam da li je više počelo da mi smeta „pljuvanje“ ovih što su otišli, ili nas koji smo ovde! Odnosno, za zemlju Srbiju to i može da važi, ali za narod – ne!

  Da li stvarno svi verujemo u tu priču da su svi Nemci vredni, a svi Švajcarci tačni? A mi smo ratoborni, aljkavi, i slično! Da li mislite zaista da bi iko igde sprovodio neki red i zakon da na to nije nateran? Ne bi! Tvrdim! Stvar je samo što su tamo negde zakoni i red uvedeni generacijama unazad, pa se te stvari podrazumevaju. Nema rasprave!

  Podsetiću vas samo da pre samo nekoliko godina u ovoj zemlji niko nije vezivao pojas kada uđe u auto. Ni sebe, ni suvozača, verujem neki ni decu! A da, deca su sedela mahom napred! I, šta se desilo? Uveden je zakon. A pored toga opasna kontrola i kazne! Efekat: drastično smanjenje, do minimuma, ljudi koji ne poštuju pravila oko pojasa. Jel’ reč o sjajnom narodu, vrednoći il’ poštenju? Ne, već o udaranju po džepu!

UMESTNOST, JEFTINA ZABAVA, ILI SNAGA KOJA GURA NAPRED?

  Da li vam je poznat onaj osećaj kada završite čitanje neke dobre knjige, spustite korice, i zagledate se u daljinu, zamišljeni nad porukom koju knjiga nosi. Nakon toga, danima razmišljate: o svom životu, društvu, svom braku, poslu, prijateljstvima. Knjiga vas postepeno menja, menja vaše stavove. Ili kada izađete sa sjajne pozorišne predstave i imate potrebu da sednete negde, na kafu ili piće, pre odlaska kući, da u tišini razmislite o poruci. E, meni se ovo sve ređe dešava, a baš volim taj osećaj...                                                                                    

NE PLAŠITE SE, HOMOSEKSUALNOST NIJE ZARAZNA

  Pa, da krenemo redom!

  Ta  priča: jadna deca, ne smeju da vide dva tipa kako se grle ili ljube, ili dve devojke koje se drže za ruku, deca će nam sva biti pederi i lezbejke, zapamtite: NE pije vodu! 

  Pod jedan: kada je neko gej, ne radi se ni o kakvom hiru, modi, ludilu ili slično! Stvar je genetike, to je otkriveno pre 40 godina, i hajde da se pomirimo sa tim! To je urođena privlačnost prema istom polu! To čega se neki plaše, i čime desničari manipulišu je glupost! 

  Pod dva: ta ista deca odrastaju kraj televizora, interneta, video igrica, prepunih nasilja, silovanja, ubistava, i zlodela. Da li to znači da će deca biti ubice, silovatelji ili huligani? Naravno da ne! E, isto tako neće biti gej samo zato što će to videti na ulici! Tu dolazimo do..

ROMAN FOLIRANJA

Dragi prijatelji, veoma sam srećna jer mogu da vam predstavim moj prvi roman "Foliranja", u izdanju Prosvete, Beograd! Pozivam vas da ga čitate, komentarišete, i delite sa svojim prijateljima, kolegama, poznanicima! :) http://www.prosveta.rs/page135.html

AGROBANKA, ILI MAZANJE OČIJU?

  Ja ne pratim ovu aferu oko Agrobanke, kao što nisam pratila ni onu situaciju kada su Džajića hapsili.

  Ne kažem da tu nema razloga da se diže prašina, ali smatram to posebnom vrstom manipulacije, demagogije, i mazanja očiju. To su, po mom mišljenju, žrtvena jagnjad.

  Mislim da svako od nas zna barem 10 firmi u gradu, i šire, u kojima nešto oko poslovanja ne štima, u kojima se krši zakon. Da li radnici nisu prijavljeni, ili su prijavljeni na minimalac a ostalo dobijaju na ruke, ili jednostavno ne postoji plaćanje za prekovremeni rad, ili se otpuštaju trudnice, ili bilo koji drugi oblik nipodištavanja radnika. 

  Pa, ako svi mi to znamo, kako je moguće da oni koji su zaduženi da takve ljude privedu pravdi, to ne znaju?

NOVE OLIMPIJSKE MEDALJE STIGLE U NAŠU ZEMLJU! DRŽAVO, STIDI SE!

Ovo je zemlja u kojoj invalidi ne postoje. 

  Kako odem van zemlje, tako vidim ljude u kolicima, koji potpuno neometano žive svoje živote: rade, letuju, izlaze, zabavljaju se. I onda se zapitam, kako to da u Srbiji njih nema? 

Ne, ima ih. Ali su NEVIDLJIVI. 

KO JE U PRAVU? ILI: "PROSVETARI", ŠTA TO RADITE?

Štrajk prosvetnih radnika asocira me na paradu ponosa.

  Kako pročitam koji tekst u medijima, i odem na "komentare", tako naletim na pljuvanje, mržnju, pretnje, i opet na pljuvanje, mržnju i pretnje. Toliku količinu mržnje jedino sam još videla u oktobru, kada su se gajevi borili za svoja prava. 

  Nema potrebe da se posle bilo ko iščuđava zbog toga što se deca prema nastavnicima ponašaju sa nepoštovanjem. Ako se cela zemlja prema njima tako ponaša, deca mogu samo da ih oponašaju.

MAMA, VIDI ME! ILI, FENOMEN REALITY EMISIJA!

  Nećete verovati, ali ja smatram da pojava mnogih realitija - uopšte nije tako loša! Za narod, naravno! Mislim da postoje mnogo lošije varijante kupovine socijalnog mira: stalno serviranje crne hronike, stavljanje pojedinaca i njihovih života na stub srama poput žrtvenog jagnjeta, manipulacija politikom i tako dalje.

  Dok ljudi gledaju reality, mogu da vide poznate baš onakve kakvi oni zapravo jesu: obični ljudi, kao i svi drugi. Nema hiljadu i jednog fotošop filtera, nema laži o idealnim porodicama, i idealnim odnosima sa decom. Gledaoci, lepo shvataju, da sve ono što se dešava u njihovoj kući, u njihovoj komunikaciji sa bližnjima, postoji i u kući njihovih „idola“. Mislim da je to korisno. Još ako gledaoci uvide da je život i odnos sa partnerom koji oni imaju skladniji, mirniji, i harmoničniji od života poznatih ličnosti, a da su im deca vaspitanija od dece ljudi sa malih ekrana – na konju smo svi! „Win win“ situacija!

  Ono što NE razumem jeste kako IKO pristane da učestvuje u reality emisijama? 

ODMOR

Od 6.avgusta, do.. daljnjeg! :))
Čitamo se po povratku! ;)

DA LI SMO BLISKI?

  Ovaj tekst vam pruža mogućnost da proverite koliko ste bliski sa nekom osobom. Pronađite koji od navedenih 5 postupaka praktikujete.

  Postoje mnogi načini preko kojih možemo da procenimo nivo bliskosti sa nekim (koliko se često čujemo i vidimo, kako provodimo zajedničke trenutke, koliko intimnih stvari delimo, i još mnogo drugih), ja sam ovaj put izabrala, i fokusirala se, samo na jedan. 

  Ovde ću predstaviti nivoe bliskosti kroz to - na koji način nekome čestitamo rođendan! :)

U INAT SVEMU!

Živim i dalje u Srbiji. Iz inata. 

  Iz inata neću da živim u nekoj tamo zemlji, gde su rasprodaje takve da mogu da platim samo 20% od cene proizvoda, i da gotovo svaki artikal nađem u broju m. Neću! Baš hoću da platim punu cenu. U inat!

  I neću da znam kada će tačno doći sledeći autobus, hoću da se iznenadim! I šta će mi metro? Ne bih ni išla njime. U inat!

  E baš neću da idem tamo negde gde se moja profesija plaća dva ili tri puta više, i gde bi svaki honorar posla koji radim „sa strane“ bio petodupli. Baš neću! U inat.

MAJSTORE, ZADNJA!

 

  U Novom Sadu, od kada znam za taj grad, ulazi se na prva vrata, izlazi na srednja ili poslednja. Kada vidiš da tako svi rade, navikneš se brzo i sam. Ovo pravilo postoji u mnogim zemljama koje sam posetila, i iskreno -  nemam ništa protiv njega.

ALI! Uvek je tu jedno, ovaj put, veliko ali!

CRNA HRONIKA – SAVREMENA VARIJANTA HLEBA I IGARA?

  Pola Evrope poplavljeno. Ljudima su stradali automobili, voda je odnela kuće, svi uplakani, uplašeni, moli se za pomoć, račun taj i taj... Zemljotres odneo mnoge živote, sumnja se na taj i taj broj žrtava, slike uplašenih mališana koji bespomoćno tumaraju gradom. Uplata za hranu, vodu i odeću na račun taj i taj... Zapaljeno pola tog i tog ostrva na moru, požare je, zbog velikih vrućina, teško zaustaviti. Sinoć u centru grada bačena bomba na automobil, jedan povređeni, jedan prolaznik oslepeo... Jutros rano ubijen mladić u svojoj kući, sumnja se na osvetu mafije... U selu tom i tom, otac/majka ubio/la celu porodicu na spavanju. Svi u selu kažu da je duševni bolesnik/ca...

Ja mislim da je dovoljno? Slika jasna? 

Kod nas umesto hleba i igara, imamo crnu hroniku.

ŠTA SI TI, „VI“ ILI „TI“?

  Lepo je Popaj pitao svoju Olivu ovu, tako čuvenu, rečenicu! Ne zna čovek, i bonton se često menja. Vidi on da su se zbližili, pa je pomislio da sa Vi, može da pređe na Ti! 

Mornar Popaj: "Da li bi Vi, mislim, Ti,...šta si Ti, Vi ili Ti"?

  Šalu na stranu, ovo je tema o kojoj vrlo, vrlo često, i ozbiljno razmišljam! I ma koliko me svi, sa kojima pričam o ovome, upućivali na pravilo: persiraj svima koje ne poznaješ, ili ne poznaješ dovoljno, starijima od sebe, nadređenima, i tako redom, ja mislim da to nije jedino moguće. Radi se o tipu ličnosti,  sigurna sam.

POTUĆI SE ILI DOSTOJANSTVENO POKAZATI LIČNU KARTU?

 Prodala sam auto!

  Ne, neću da vam kukam na tu temu, samo moram da vam objasnim odakle ja u autobusu gsp-a. Eto, rešila sam i to da probam! Imam bus plus kartu, ne mogu da je prodam i sipam za tu lovu gorivo, pa što da se malo ne provozam? Kažu – ima i klimatizovanih buseva! Za svaki slučaj sam kupila lepezu...

  Vraćala sam se pre neki vikend sa Kalemegdana. Prvo prevozno sredstvo u koje sam ušla bio je tramvaj br.2 u kome je RADILO GREJANJE. Da, da, na 30 stepeni. Vreo vazduh, svi stojimo jedva dodirujući usijane držače, a stolicama niko nije smeo da priđe - peče! Srećom pa sam išla kratko. Na Železničkoj sam presela na tramvaj br.12, koji je bio u boljem stanju. Nije bilo klime, ali ni grejanja, plus je napravljena blaga promaja. I na kraju, kao jagoda na šlagu torte, 23ka i to ova nova, klimatizovana. E tu sam lepezu odložila u tašnu i sela. Kao dama.

  Stanica u Požeškoj, preko puta City halla. Sedim, nemam lepezu, klima radi, smeškam se gospođi preko puta mene, opuštam se i razmišljam kako sam napravila dobar potez što sam rešila da se vozim busom. Vadim slušalice i mobilni iz tašne, puštam muziku, kad ono: svi pogledi okreću se ka ulici, oči razrogačene, svi vidno šokirani, rukom dodiruju grudi uz zvuk „tup“. Sa zadnjeg dela autobusa čuju se pubertetski uzvici: „To majistore!“. Šta ću, pogledam i ja. Bolje da nisam...

ŠTA LI JE TO: ZDRAV IZLAZAK (CLUBBING)?

  Ja bih volela da češće izlazim. Ali ne mogu! Sutra ne funkcionišem! Na žalost nemam toliko slobodnih dana koje mogu da provedem ceo dan u krevetu. A čak i da imam, to ne bih želela!

  Jaoj kada moja ekipa pročita ovaj tekst, gotova sam, zezaće me stalno! Reći će da sam „prava baba“ i na papiru. Ali šta da radim kada se tako osećam!

  Kada sam prvi put bila u Londonu, dva meseca, učila sam jezik u jednoj školi. Svaki dan sam imala časove po četiri sata. Ti časovi bi mogli da budu tema za poseban post - kako se ZAPRAVO UČI strani jezik, a da to ne uključuje bubanje nepravilnih glagola unedogled! Ali o tome drugi put, obećavam. 

  U Londonu sam već prvi dan upoznala sjajnu ekipu. Svi smo došli sa različitih krajeva sveta, sa istim ciljem. Ta druženja su bila vrlo posebna. Za samo par dana čovek može da se jako zbliži sa nekim u takvim okolnostima. Nema porodice, prijatelja iz domovine, šta ćeš - kud ćeš, situacija te natera da sa novim ljudima podeliš neke intimne detalje ili brige iz života. I tako nastaju duboka i divna prijateljstva, neka i za ceo život! Ali, ni to nije tema! I o tome neki drugi put! :)

  Sećam se dobro početka boravka. Dogovarala sam se za prvi izlazak sa drugaricama iz Poljske i Bolivije, njih dve su bile duže u Londonu i znale su par dobrih klubova u centru gde se pušta salsa. Plan je bio da se nađemo u 18:00h na jednom od glavnih trgova. Krenula sam metroom i pri izlasku u centru doživela pravi šok: oko mene su svi bili doterani, devojke u svečanim haljinama, u cipelama na štiklu, momci u elegantnim pantalonama i košuljama. 

KULT MLADOSTI

  Nakon što sam proslavila trideseti rođendan koleginica me je upitala: „Hej, koju kremu protiv bora Ti koristiš?“.

Šta?? 

  Odgovorila sam joj da ne koristim nijednu, a zatim je pogledala upitno po sistemu - jel bi trebalo? Od tada razmišljam na zadatu temu i obraćam pažnju na pregršt reklama gde svi pominju: neki Q10 - ja zaista ne znam šta je to; pa onda kolagen - još manje znam šta je ovo, razne voćne kiseline, vitamin E i još mnogo drugih stvari, koje navodno ako se redovno upotrebljavaju mogu da  umanje bore. Kao da su bore broj jedan problem u svetu!

  Ne znam kada je mladost postala takav kult, takav mega hit! Od kada je strašno out odlazak u zasluženu penziju ili mudrost stečena tokom života? I pitam se da li je to svugde u svetu ili samo kod nas?

ŠTA JE ZA VAS PRIJATELJSTVO?

  Ja sam zaključila da postoji više vrsta prijateljstva. Kao i da ljudi imaju prijatelje od malih nogu, ali i prijatelje u različitim životnim ciklusima i fazama, kao i da se oni uvek stiču.

  Da se razumemo, ovde ne mislim na drugarice, komšinice, koleginice i ostale ljudi sa kojima "blejimo“, tračarimo, i izlazimo. Mada i među nabrojanim grupama čovek može da ima i prijatelja, ali ne nužno. Ovde mislim na ljude sa kojima delimo intimne detalje iz našeg života. Prema kojima osećamo empatiju. Sa kojima delimo i dobro i zlo, od kojih učimo, koje učimo, sa kojima se razvijamo i napredujemo. 

  Kada sam bila mlađa živela sam u iluziji da su sva prijateljstva večna! I da se ne menjaju! Zamislite to? Kakva divna ideja. Ali potpuno neostvariva..

VOLIM KIŠU I RADO JE SE SEĆAM!

  Danas sam se setila detinjstva, kada sam peške išla u Muzičku školu, kroz park iza moje zgrade. Sećam se da sam obožavala kišu! Imala sam potrebu da plešem kada je pljusak. Celo moje biće bilo je srećno kada sam igrala po kiši, i skakala po barama. Sve mislim da mi se ta scena urezala iz nekog filma. Stalno sam je ponavljala i radovala joj se. I danas je tako!

 Bila sam u Diznilendu ovog aprila. Četvoro dece, dve mame i ja.

OBIČNA EMISIJA ILI RAJ ZA PEDOFILE?

Čekaj! Jel sam ja ovo dobro videla?

  Na mom Tv-u kanal TLC je na 39 mestu. Slobodan dan, ne gleda mi se nijedan film, nemam koncentraciju da čitam, niti da pišem, dogovor za druženje je tek za pola sata, i šta radim? Vrtim kanale, u nadi da ću pronaći nešto da me opusti i zabavi.

  Nošena znatiželjom koliko uopšte kanala imam i šta nude, hrabro i ležerno dolazim do broja 39. I onda ŠOK: vidim dve debele mame, koje svoje devojčice od možda dve godina šminkaju i doteruju i evidentno dovode na neko takmičenje (?!). Sve redom im stavljaju na lice: puder, veštačke trepavice, crveni karmin. Otvorenih usta, zgroženo nastavljam da pratim: oblače im mini haljine, pre toga navlače najlon čarape, obuvaju im štike vežbajući sa njima neku koreografiju. Devojčice vrište, plaču, deru se na majke, i vidno su uznemirene.